Два Андреја, Тарковски – Кончаловски припремали су заједно филм Андреј Рубљов, филм који је Тарковском донио свјетску славу и обезбиједио му мјесто међу највећим редитељима свјетске кинематографије свих времена и простора.
Тарковски се ухватио у коштац са једном великом темом и временом, када је Русија излазила из варварства, XV вијек , и коју је маестрално и особено довео до краја. Када су завршили сценарио за овај велики пројекат и објавили га шездесет и четврте, већ су се суочили са контроверзним оцјенама. Два млада аутора са огромном страшћу и нескривеном драматичношћу настојали су да проникну у људску судбину и да нађу за себе задовољавајуће одговоре у прошлости – шта је то у руском човјеку што га непрекидно издиже изнад патњи и страдања и одржава кроз вјекове са ненарушеним унутрашњим достојанством?
Многи су покушавали да прецизније разјасне намјере аутора и непрекидно постављали
питање – зашто потежу за оним давним временима из четрнаестог и петнаестог вијека – доба безумља, примитивних страсти, суровости, несигурности, безнађа, помрачења свијести и изобличавања која ништа не могу да објасне људима који живе у овом времену? Тарковски је при свему томе увијек понављао да је његов јунак био истински геније, али то није било мишљење историчара умјетности већ умјетника који је настојао да проникне у све оно што је могло да буде од судбинског значаја за живот и дјело самог Рубљова. У манастиру Андроникову Рубљов је провео своје посљедне часове – зато у том манастиру Тарковски снима неколико сцена. Он пажљиво одабира просторе, свуда је тражио изворне патине и аутентичност и зато је низ секвенци снимио у древном граду Владимиру и на пространим пустарама гдје се пејзаш није мијењао вјековима. Није се плашио познатих споменика, а још мање ненадмашних икона самога Рубљова. Имао је изузетног сарадника у Вадиму Јусову, сјајном директору фотографије, који је умио да у снимању овог филма пронађе оно што је суштинско и да на томе гради визуелну атмосферу и љепоту. Говорећи о свом директору фотографије Јусову са којим је сарађивао у неколико филмова: Иваново дјетинство, Андреј Рубљов, Сталкер, Тарковски говори уствари о свом срећно нађеном стилу. Јусов спада у ред оних филмских умјетника који не раде ослањајућу се на визуелну културу, на сликарство, већ на свој сопствени однос према стварности, на јасне, трезвене, реалистичке везе. Вјера је потребна да би не само издржали него дошли и до самоспознаје сопствених могућности. То се не може без искушења и без жртве и човјек жртвује живот, да би могао да превазиђе своју ситуацију и да полети ка оном Савршеном и Безгрешном. Тај уводни пролог у филму има невјероватну љепоту. Када човјек живи у вјери онда му ризик и искушења живота не падају толико тешко – јер то је његов избор и за то се сам опредијелио.
У томе је испричана и судбина самог Рубљова. Рубљов се одлучује да ствара живот према сопственом увјерењу и зато се пред њим рађају призори примитивизма, мучења, разапињање на крстове, свакојка погубљења али и нешто прегалачко, вјеровање да човјек који жели и живи у вјери може да ствопри чудо – какво је ливење Звона и млади ливац дубоко вјерује да ће његово звоно звонити! Рубљов и предлаже младоме човјеку да заједно путују Русијом, да сликају и лију звона. У суштини, овим Тарковски наглашава своју дубоку повезаност са људима, земљом и самом стварношћу. Као и у Ивановом дјетинству појављује се коњ као симбол живота, лијепе дјевојке као знамење чистоте и љепоте, а човјеков поглед ка небу и жеља да се полети горе је управо супростављање сваком ропству. Филм је реалистичан и понекад се спушта до крајње драстичности, али се исто тако вјешто издиже и до чистог естетског доживљаја и ураво због тога је ово ремек-дјело тако слојевито, узбудљиво, драматично, иронично, а изнад свега болно и трагично, уз сву своју вјеру и надење. У Рубљову има изузетно дивних сцена, сјајне композиције дугих фар-кран кадрава (по чему је он био препознатљив), рустике и истине, тако да је ово као ријетко када у филму да се истовремено и ужива и размишља.
Сварност као да се дијели на двије сфере: руски народ као носилац Божје истине, Добра, и, притискујући га споља другојезична средина, извор Зла и патње. Зло, неслога, лично користољубље, узајамна мржња између људи, представљају подстицај који омогућава постојање у њему те сфере. Рубљов је свједок величанствене сцене радости када народ долази у додир са Љепотом и Добротом. Љепота – то и јесте остварено Добро. Љепота према томе представља хришћански морал – Пут, Истина и Живот! На тај начин народ који реагује на Љепоту, у својој души носи двослојност, не само Зло већ и Добро. Да би се постигло свеопште добро на земљи, Андреј Рубљов долази до закључака, да је људе неопходно учити Добру кроз посвећеност њему и кроз Љепоту, и на тај начин кроз морални подвиг. И на крају филма ми осјећамо, ту велику спасоносну по свијету Љепоту, коју није извео, али коју је осмислио Андреј Рубљов у својој икони Тројица. Напор подизања Звона, гдје филмско вријеме има трајање реалног времена, представља метафору која говори о самој идеји филма.Управо у овом филму Тарковски у срж дотиче хришћанску пожртвованост. Уосталом, Жртвовање је основна идеја и тема његовог поседњег филма са истим насловом. У данашње вријеме, могући насљедник Андреја Тарковског није особа која покушава да имитира његов оригинални умјетнички систем – има их превише – већ онај који је осуђен да остане оно што јесте и не може другачије да се понаша, упркос свакојаком животном искушењу новог начина живљења. Ингмар Берагман је рекао: Када сам видио прве филмове Тарковског, за мене је то било чудо. Нашао сам се пред вратима собе чији ми је кључ недостајао – собе у којој се он осјећао савршено пријатно. Тарковски је за мене највећи јер је пружио кинематографији – на свој специфичан начин – нови језик који му омогућава да ухвати живот као сан. Андреј Тарковски био је, остаће и, несумњиво ће трајати у времену не само као велики свјетски редитељ-умјетник већ и као мислилац вјере свога доба.
др Радослав Т. Станишић
