„Подигни гавране“ (Cria Cuervos), познато ремек-дело Карлоса Сауре које дубоко урања у универзалне генерализације, превазилази границе жанра социјално-филозофске фабуле којим је овај угледни филмски стваралац стекао светску славу („Лов“, „Ана и вукови“, „Кузина Ангелика“).
Заједно са филмом „Дух кошнице“ (The Spirit of the Beehive) Виктора Ерићеа, Саурино остварење постало је извор инспирације за бројне истакнуте филмове о детињству на почетку XXI века (од Гилијамовог „Tideland-а“ до „Пановог лавиринта“ Гиљерма дел Тора).
Ипак, за разлику од свог сународника, који је пажњу публике усмерио на контра-интуитивне обрасце дечје маште стварајући мистичну фабулу о присуству невидљивог у свакодневици и о немоћи материјалистичког, једнодимензионалног погледа на свет, аутор „Подигни гавране“ много је одређенији.
Естетске паралеле
Уколико бисмо тражили естетске паралеле, онда би „Дух кошнице“ био симболистички филм, као да га је режирао Блок или Сологуб, док је „Cria Cuervos“ акмеистички, сагледавајући детињство као кроз очи Гумиљова и Ахматове, јер су његови утисци тако опипљиви да готово физички боле.
Неоспорни утицај Ингмара Бергмана, нарочито његовог филма „Крици и шапати“ (Screams and Whispers), осећа се у многим структурним елементима „Cria Cuervos“.
Примећујемо га у успореном ритму који намерно игнорише принципе кинематографске лепоте, у болним монолозима-исповестима упућеним директно камери, испуњеним искреним страдањем, као и у дубоком психолошком увиду који одбацује примитивни социо-економски детерминизам и жанровске клишее у приказу људских емоција.
Близина Бергмановом свету
Све ово концепцијски и стилски приближава Саурин филм свету Бергмана, уметника егзистенцијално неисцрпног попут Шекспира и Фјодора Достојевског.
Ипак, ова естетска традиција не подразумева копирање, позајмице или, још мање, плагијат — универзум „Подигни гавране“ јединствен је и шокира гледаоца промишљеношћу, лаконским изразом, архитектонском прецизношћу, и одсуством празнина како у радњи, тако и у њеној реализацији.
Сукоб детињства и разочараних одраслих
Уметнички свет филма „Cria Cuervos“ карактерише бескомпромисност, па чак и агресивност у приказивању главног конфликта између дечјег доживљаја света, који не познаје нијансе и често делује сурово према ближњима, и одраслих, сломљених и разочараних у живот, дезоријентисаних у свету пропалих вредности.
Саурина иновација у приказу детињства огледа се управо у томе што се не устеже да покаже дечју суровост.
Критика илузије „анђеоског детињства“
Навикли смо на ушећерен приказ деце у филмовима, која делују као анђели од крви и меса, па заборављамо да први отровни знаци егоизма ничу већ у детињству, попримајући облик нагле нарави, емоционалне непостојаности и несташлука.
Деца често делују сурово према родитељима, јер верују да се свет окреће око њих. Саура приказује и одрасле у непријатном светлу — као људе који не знају зашто живе, куда воде своју децу, нити шта могу да им понуде.
Мотив смрти као централна тема
Сцене смрти у филму нису пуки епизодни моменти, већ темељна драмска средишта, готово у гојевском маниру. Смрт, којој дете први пут приступа у мислима, истовремено је застрашујућа и монументална тема.
Саура је обрађује са вештином великог уметника, а сцена смрти мајке младе јунакиње постављена је као емотивни епицентар филма.
Улога Ане Торент
Ана Торент, која игра дечји лик, својим погледом спаја бол и непомичност: посматра мајчину смрт као из невидљивог света. Саура извлачи из ње сваку емоцију, али их приказује суптилно, готово неухватљиво за гледаоца.
Та способност да се дочара обамрлост детета пред злом, уз истовремено повлачење у свет фантазије, сведочи о зрелости ствараоца који дубоко разуме детињство.
Када бисмо само разумели важност развоја здраве психолошке климе у породици, могли бисмо децу научити да не беже од стварности, већ да јој се супротстављају, живећи у љубави, пожртвованости и вери.
Саурин атеистички закључак
Ипак, Саура — као атеиста — долази до песимистичких егзистенцијалних закључака. За њега је смрт сурова и физиолошка, призор неподношљив како за децу тако и за одрасле. Страшна је смрт неверника, чија је душа везана за материјално.
Како каже протојереј Олег Стењајев, душа се у тренутку смрти отима из тела као зуб из меса, изазивајући неподношљив бол. То је смрт Анине мајке, једне од сестара у „Крицима и шапатима“ или Ивана Иљича код Лава Толстоја.
Саурино виђење показује да и живот зарад естетских илузија и живот сведен на материјално подједнако представљају обману душе. Истински живот јесте духовни живот, живот за Бога и са Богом. То је свесно и намерно самопорицање ради отварања простора за нестворену Божанску светлост, „Светлост несаздану“, која обасјава човека али га не сажиже.
Саура интуитивно препознаје инфериорност егзистенцијалне дилеме коју приказује и осећа потребу за „трећим путем“. Тај пут јесте самопорицање и свакодневна жртва из љубави према ближњем. Тако човек постаје нови унутрашњи човек, „одбацује старога себе“ и налази спасење, јер „ко није са Богом, неће бити спасен“.
Која је симболика гаврана?
Наслов „Подигни гавране“ упућује на пословицу: „Одхрани гаврана — извадиће ти очи“, што се односи на незахвалност и захтевност детињства према одраслима. Поента је у томе да не треба хранити свог унутрашњег непријатеља, каприциозни его, већ га оставити да умре од глади.
Тада у срцу нестаје гавран, а надлеће га голуб — благодат Духа Светога са својим плодовима: љубављу, радошћу, миром, кротошћу, добротом, вером, смиреношћу и уздржаношћу (Галатима 5:22–23).
Хришћански филм по противречности
Саура је, парадоксално, својим атеистичким приступом снимио филм који указује на бесмисленост живота у страстима и на страшну празнину атеизма пред смрћу.
Његово остварење сведочи о потреби за Христовом Светлошћу, у којој ће све бити откривено, и у којој ће се спасити само они који су „распели тело са страстима и жељама“ (Галатима 5:24).
