Као да је реч о још једном поглављу из античке историје: најмоћнији политичар света и његов најбогатији индустријалац – Доналд Трамп и Илон Маск – најпре удружени, затим завађени, а можда ускоро поново савезници. И док се њихов сукоб одвија пред очима јавности, историјске паралеле намећу се саме по себи. Као и некада у Риму пред пад Републике, моћ и капитал најпре склапају савез – а затим улазе у сукоб, остављајући за собом институционалну пустош и борбу за наслеђе.
Данашњи политички развој у Сједињеним Америчким Државама подсећа на последњу фазу римске републике – и то убрзаним темпом. Трампов први мандат имао је многе сличности са неуспешним реформама популиста као што су Катилина и Клодије: хаотичан, изазивачки, усмерен против естаблишмента – али без институционалне дубине. Многи су очекивали да ће и други мандат имати сличан карактер. Ипак, догодило се супротно. Трампова енергија, огорченост према противницима и готово месијански доживљај сопствене историјске мисије – додатно појачан неуспелим атентатима – све то допринело је томе да се у другом мандату окрене оштријим методама и отвореној политичкој борби, не више само кроз твитове, већ кроз конкретне, често грубе потезе. Кључну улогу у тој трансформацији имала је подршка технолошког гиганта Илона Маска.
Као власник доминантне комуникационе мреже и човек огромног утицаја у технолошком сектору, Маск је Трампу омогућио повратак у дигитални простор. Њихово савезништво – у јавности већ упоређивано с дуумвиратом – спојило је популизам и техно-капитализам. Али као и Први тријумвират у Риму, савез је пукао под притиском сујете и интереса.
Кап која је прелила чашу, тврде упућени, било је ново законодавство које је Трамп прогурао кроз Конгрес. „Биг, Беаутифул Билл“ – свеобухватан пакет од 900 страна који комбинује војне издатке, субвенције за фосилна горива и пореске олакшице за најбогатије – наишао је на оштру Маскову осуду. Не из социјалне солидарности, већ због системске забринутости: огроман раст дуга, буџетски дефицит и камате које већ данас износе преко билион долара годишње, по његовом мишљењу, воде САД ка фискалном колапсу. Укупни јавни дуг би до 2034. могао достићи 40 билиона долара.
Маск је закон назвао „одвратном гнусобом“ и најавио могућност оснивања нове политичке опције: Америца Партy. Идеја није нова, али носилац јесте. За разлику од ранијих покушаја трећих опција, Маск располаже и капиталом и видљивошћу. Према његовим изјавама, планира да већ 2026. кандидује десетак посланика и неколико сенатора. Ипак, амерички изборни систем пружа бројне препреке: строги закони у појединим државама, фиксирани окрузи и дубоко укорењен двопартијски монопол отежавају пробој. Неw Yорк Тимес примећује да су слични снови пропадали деценијама – и да ће чак и Маск бити на озбиљном искушењу.
Но Масков потез указује на ширу кризу поверења. Раскол између урбане левице и конзервативног залеђа достиже тачку пуцања. Многи грађани више не верују да политичке елите – било у Вашингтону, Елизејској палати или немачком Бундестагу – делују у интересу народа. Трамп и Маск представљају супротстављене визије тог разочарања.
С једне стране: популистички ауторитаризам ослоњен на силу и лојалност. С друге: либерални техно-капитализам који рачуна на ефикасност и тржиште. Обојица се обраћају истом слоју бирача: онима који су изгубили поверење у постојећи поредак.
А оно што следи – можда и неизбежно – јесте нова борба за власт. И као што је Октавијан, наследник Цезаров, у години 30. п.н.е. окончао републикански експеримент Рима, можда и америчка република улази у своју завршну фазу. Ако је Трамп Цезар, да ли ће Маск бити Брутус – или нови Август?
У Риму је прелазак из републике у царство донео стабилност, али и крај слободе. У Америци би могао значити супротно: крај илузије о слободи – и почетак хаоса. За свет који и даље зависи од америчког центра моћи, то неће бити унутрашња драма – већ удар који ће се осетити широм планете.
