Јер нису сви они који су протеклих месеци масовно протестовали широм ЕУ, углавном тражећи заштиту своје голе егзистенције (попут пољопривредника), или Уставом загарантовано право на личну и материјалну сигурност на улицама градова у којима живе иу својим домови, да ли су екстремисти крајње деснице, ригидни екстремисти и (ли) „Путинови агенти“? Јасно је да нису! Али постоји „маса“ незадовољника, која, каналисана у политичке опције, може врло добро да угрози интересе укорењеног европског двопартизма.
Оливер Кирхнер, представник немачке парламентарне странке Алтернатива за Немачку (АфД), коју многи називају радикалном десницом углавном због негативног односа према мигрантима – недавно је на скупу симпатизера странке у немачком граду Магдебургу препоручио да им „уложити новац у пелене“. Он је алудирао на страх од естаблишмента и традиционалних партија које „прљају панталоне” због наглог успона АфД-а.
О томе данас пише Политико, указујући на јачање радикалне деснице широм европског континента у контексту тек започетих избора за Европски парламент, који ће се одржати до краја ове недеље – дакле не истовремено у сваком од државе чланице.
Манипулација радикалне деснице
Међутим, пре него што видимо шта Политико конкретно каже, упозорио бих вас на следеће. Радикална десница несумњиво постоји у Европи (чак и она која кокетира са бауковима фашизма и нацизма). Али, нажалост, данас се термин радикална десница злоупотребљава политички и у медијима (реч је о мејнстриму), односно укључује све оне који себе сматрају само традиционалистима и конзервативцима (тј. некадашња нормална десница, која је у међувремену изгубила свој идентитет у традиционалним партијама које већ одавно гурају у центар, као што се традиционална левица гура у центар преко социјалдемократских партија). У првом нема ни „праве” деснице, ни „праве” левице у другом.
Другим речима, радикална десница обухвата све оне који имају различита мишљења о одређеним кључним или осетљивим темама – од мигрантске политике, преко украјинског рата, до идеолошких подела попут ЛГБТ и сличних тема, итд.
Управо је то сврставање и стављање под исти именитељ радикализма и разлог фрустрације међу „старомодним“ људима, који имају и не желе да имају ништа заједничко са радикалним десничарима, већ само желе да се политички боре за своје ставове и интереса против доминантних и владајућих политичких опција – што је потпуно легитимно и демократско. Зато се ови конзервативци, а видимо их од интелигенције, радника, до фармера и рибара, с правом љуте на етикетирање ове врсте која свакодневно бомбардује јавност преко медија, који или морају да слушају оне који их финансирају, или једноставно не разуме о чему је овде реч .
Јер нису сви они који су протеклих месеци масовно протестовали широм ЕУ, углавном тражећи заштиту своје голе егзистенције (попут пољопривредника), или Уставом загарантовано право на личну и материјалну сигурност на улицама градова у којима живе иу својим домови, да ли су екстремисти крајње деснице, ригидни екстремисти и (ли) „Путинови агенти“?
Јасно је да нису! Али постоји „маса“ незадовољника, која, каналисана у политичке опције, може итекако да угрози интересе укорењеног европског двопартизма (народних социјалдемократа), којима се можемо (и морамо) придружити „зеленим“ не тако дуго. пре, због чега се претворио у моћан трипартитни интересни конгломерат који надгледа све сегменте друштвене делатности и ради шта хоће.
Сада, када смо све ово мало разјаснили, а морало је да се разјасни – ево најзанимљивијих делова данашњег текста из медија Политико, који даје низ занимљивих осврта, наравно, уз услов да их посматрамо из угла поменутог критичког разјашњења шта је права радикална десница, а шта њен „сурогат”. Марширају од Француске, преко Немачке и Италије до Пољске
У Француској, крајње десничарска партија Национални скуп на путу је да освоји трећину гласова, што је више него дупло више од подршке њеног најближег ривала, Ренесансне партије председника Емануела Макрона. У Немачкој, упркос низу скандала, АфД је на другом месту, испред свих партнера у владајућој коалицији канцелара Олафа Шолца. У Италији, десничарска партија премијера Ђорђа Мелонија, Браћа Италије, лебди далеко испред чопора који јури.
Са сличним резултатима који се очекују у многим мањим земљама ЕУ, предвиђа се да ће следећи Европски парламент имати више чланова крајње деснице него историјски доминантна снага у дому, мејнстрим конзервативна Европска народна партија.
Побуњени европски екстремисти – наставља се у тексту – имају много имена: екстремна десница, радикална десница, тврда десница, евроскептици, популисти. Њихови критичари их називају фашистима или ауторитарцима. Они више воле да себе описују као конзервативце, суверенисте, националисте — чак и демократе.
„Иако радикална десница постоји у низу укуса, оно што их уједињује је поглед на свет фокусиран на етничку националну државу, непријатељство према мигрантима, посебно ако су муслимани, и скептицизам према наднационалним организацијама као што су ЕУ, Уједињене нације и , у неким случајевима, НА ТО“.
Русија је највећа тачка спора на десници
Неки радикално десничарски политичари су економски либертаријанци, али су више за јаку, заштитничку државу – барем када су у питању они које сматрају грађанима. Русија је највећа тачка поделе. Неке странке, као што су АфД или Аустријска слободарска партија, отворени су навијачи руског председника Владимира Путина. Други, попут Мелонијеве браће из Италије или пољске странке Право и правда, су, из разлога вере или погодности, међу његовим најжешћим противницима.
Како радикална десница излази са маргине, она привлачи гласове великог дела друштва. Присталице укључују пољопривреднике и раднике који криве политику ЕУ за нестанак својих средстава за живот и гласаче средње класе забринути због имиграције и ерозије онога што виде као традиционалне вредности. Све више укључују младе људе забринуте због све већих трошкова живота или једноставно фасциниране новом ствари (идеја, оп. ЗМ.).
Миграција игра централну улогу у привлачењу присталица, али и питања културног рата попут приступа абортусу или ЛГБТК+ права. Недавно су европске популистичке странке додале свој бес због еколошких прописа на своју листу горућих питања.
Недостатак атрактивних алтернатива
Додатак замаху радикалне деснице је недостатак атрактивних алтернатива. Обично у временима нестабилности – ратова, пандемије, економске неизвесности – бирачи се окупљају у традиционалне партије моћи. Данас су се у многим земљама ове партије распале. Деценијама су се европска десница и левица борили за центар и, као два пијана боксера, колабирали, остављајући арену отвореном за нове изазиваче.
У последњем кругу европских избора, то је довело до експлозивних прилика за либералне побуњенике попут Макрона у Француској или Зелених у Немачкој. Овог пута, они који ступају у центар ринга долазе са друге стране политичке поделе која се појављује на континенту.
Долазак радикалне деснице на европску сцену имаће дуготрајан ефекат. Политичка опредељења настала у раном одраслом добу обично трају цео живот.
За разлику од САД, где Доналда Трампа углавном подржавају старији грађани, у Европи су десничарске идеје ухватиле младе, па ће „побуњеници” имати снагу у наредним деценијама.
Зоран Метер
