Евстахија, односно Еустахија Арсић је била прва модерна српска књижевница. Заправо све више поклоника књижевности и историје њу узимају за истинску пионирку међу српским поетесама, која се појавила чак четири века након прве жене писца – монахиње Јефимије, која је после боја на Косову пољу спевала „Похвалу кнезу Лазару“.
Она је била списатељица у време када жене то у Србији једноставно нису биле, написавши две поучне књиге у којима се преплићу стихови и проза: „Совјет матерниј обоега пола јуности сербској и валахијској“ и“Полезнаја размишленија о четирех годиштних временех“. Поред тога у српској историји остала је уписана и као велики добротвор.
Уз то, жестоко се залагала за савремено васпитање жена, због чега слови и за нашу Жорж Санд, чувену Францускињу која је своја књижевна дела морала да потписује мушким именом.
Пионирка српске књижевности
Дуго историчари нису знали ни где, ни када је рођена Еустахија. Тек пола века након њене смрти уредник часописа Јавор Илија Огњановић наишао је податак да је „наук љубитељица“ и „љубитељица муза“, како су је славили за њеног живота, рођена на данашњи дан, 14. марта 1776. године у Иригу. У чланку који је написао о „високоученој госпођи“, уредник је читаоце најпре морао да припреми на причу о жени која се бави књижевношћу јер је 1891. године било незамисливо да жена ради „мушки посао“.
– Као што има у књижевности других, већих народа, тако има и у нашој маленој литератури и по где које женско име, које се окушало а богме и радило на пољу на којем иначе само мушке главе раде – написао је Огњановић и Еустахију ставио у ред с песникињом Милицом Стојадиновић Српкињом и кнегињом Анком Обреновић.
Арсићева је одрасла уз оца Гаврила Цинћића и мати Марту који су Еустахију васпитавали у космополитском и просветитељском духу.
Прва образована Српкиња коју помињу и странци
Наша прва „славеносербска списатељица и књижевства славеносербского љубитељица“ у очима колеге Јоакима Вујића означена је као неко ко је „у супружеству веома нешчасна била“. Ову репутацију је добила захваљујући томе што се удавала три пута, и њена верност је остала упитна, али је далеко више била на мети јер је захваљујући својим браковима отварала врата које су мушкарци у то доба отварали редовним школовањем и каријером.
Најпре је била у браку са трговцем Лацковићем у Копривници, потом са Томиславом племенитим Радовановићем у Карловцу, богаташем који је од бечког двора добио звање племића, коју је понела и Еустахија. Трећи супруг био је Сава Арсић, арадски градоначелник и добротвор српске и румунске просвете.
У време Карађорђевог устанка, у освит 19. века, Еустахија Арсић је била прва образована Српкиња коју обилато помињу и странци. Пруски официр Ото Дубислав 1829. године помиње је у књизи „Путовање по Србији“ као некога ко је преводио Волтера, Виланда, Џемса Томсона… Уз знање неколико језика, добро је познавала и литературу народа чији је језик говорила. Њена песма „Слово надгробноје“ има свега пет стихова, али је заслужила место у многим антологијама.
Према изворима које преноси „Википедија“, Вук Караџић ју је изузетно ценио. Називао ју је благодарном и високоученом госпођом. Године 1821. замолио је да скупи претплатнике за трећу збирку његових песама. Евстахија му је послала списак са стотинак имена, као и новац, а истина је да је продала свега шест примерака, а остало је сама откупила и поделила вредним ученицима.
Успон на друштвеној лествици
Тек када се удала за Саву Арсића – доспела је у високо друштво. Искористила је свој положај да прошири образовање и обавештеност, и лагано стекне славу књижевнице и умне жене. Говорила је немачки и енглески, румунски и латински, можда и грчки и француски. Читала је дела Јована Рајића, Атанасија Стојковића, Павла Кенђелца. Једна је од првих претплатница на дела просветитеља и светског путника Доситеја Обрадовића.
Баш као и њена француска савременица, анонимно је објавила своје књижевно првенче „Совјет матрниј обојега пола јуности сербској и валанијској“у Будиму, 1814. године. Своје име је сакрила под једну од две песме додате на крају књиге. Ипак, и то је било довољно да равно један век касније угледни српски професор Андра Гавриловић ову годину означи као прву „од како се у српској књижевности јавља женскиње, јавља Српкиња с пером у руци, као књижевник“.
Ова књига била је намењена васпитању српске омладине, код које је стекла и велико уважавање. Томе је допринео и необичан потез књижевнице која је четири стотине примерака свог првог дела послала школама, с упутством да се новац од продаје стави под камату и да се од тог новца сваке године награди „сиромашан, а доброг владања ученик српске Препарандије (учитељске школе) у Сомбору“.
Она је такође била и прва српска књижевница која је штампала књиге, а уједно и прва жена која је постала чланица Матице српске.
Па ипак, иако је у своје времену оставила доста трага, тиме и података, нигде није пронађен ниједан њен портрет. До чудне заоставштине њеног другог супруга, код којег су наследници пронашли порцеланску шољицу са њеним ликом. Наиме, аустријски мајстор Бауер осликао је лик господарице трговчевог двора, и сачувао од заборава жену која је променила историју српске књижевности.
Утихнуће и пад у заборав
Последњих 30 година живота Арсићева није ништа написала, највероватније услед болести која ју је мучила још од 1816. године. Но, када је тридесетих година 19. века преминуо трећи супруг, и њен живот се драстично преокренуо. Морала је да преузме бригу око имања, а затекла ју је и парница око око салаша.
Савременици о првој Српкињи међу књижевницима нису много писали, што и није за чуђење. Еустахијино име појавило се свега два-три пута у неким часописима и нестало. Умрла је 1843. године, готово заборављена. Тридесет година раније, написала је своју последњу жељу у стиху, молећи песнике да јој макар спомену име: „Спомените мја со пјесними, љубимци музи, ту ја жертву потребујем благодарности“. Али, жеља јој није испуњена.
Потомака није имала, па је опоруком имовину оставила пријатељима, двема арадским црквама и цркви у Иригу, жупанијској болници, Матици српској и српским школама у Араду. Завештала је и фонд од 3.000 форинти на управу општини цркве Саве Текелије тако да годишњу камату ужива пет сиромашних српских удовица.
Иза ње је остало и завештање и борба за оснаживање жена, њеним „другама и сестрама“, којима се обраћа 1816. године речима: „Купујте књижице, пренумерирајте се, уписујте имена дражајша ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизни. Наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће, и видеће да је и садашњега века нашег пола читателница било“.
