Сама чињеница да је апокалиптика поново у моди, указује на то да је добар дио људи на планети свјестан да смо прекрдашили у иђењу у погрешном правцу. Народи то доживљавају искључиво у турбулентним временима.
Рекао је ово нерезидентни рабин сарајевски, књижевник, преводилац и професор сефардске књижевности Елиезер Папо гостујући у емисији „Компас“ са домаћином Небојшом Лазићем.
Као сјајан познавалац културе, историје и религије балканских народа, својим занимљивим приступом овим темама, професор Папо важи за једног од највећих интелектуалаца на Балкану.
Непосредан, отворен, често о најозбиљнијим темама говори кроз духовите досетке, његова предавања привлаче пажњу у свим градовима бивше Југославије.
Рабин, професор, писац
Рођен је 25. априла 1969. године у Сарајеву. Завршио је студије 1991. године на Правном факултету Универзитета у Сарајеву, а наредне 1992. године се одселио у Израел. У Старом граду Јерусалима уписује јешиву и стиче класично рабинско образовање. Од 1997. године је нерезидентни рабин Босне и Херцеговине.
Потом уписује магистарске студије хебрејског језика на Одсјеку за хебрејски језик Хебрејског универзитета у Јерусалиму, које успешно завршава 2004. године одбраном магистарског рада на тему Књижевна, језичка и социолошка анализа театарских дела Лауре Папо Бохорете. Добио је и Награду за истакнуту магистарску тезу 2005. године од стране Министарства просвете Државе Израел.
Докторирао је 2008. године на Факултету хуманистичких и друштвених наука Универзитета Бен-Гурион у Негеву са докторском дисертацијом на тему „И ти ћеш се шалити са својим сином: Јудео-шпанске пародије на пасхалну хагаду“. За време школовања је био носилац факултетске стипендије за студенте докторских студија. Од Националне управе за ладино и његову културу је неколико пута добио и награду за истакнутог студента докторских студија.
Данас, Папо је професор на Бен-Гурион Универзитету, дописни члан Шпанске краљевске академије, сарадник београдског Филозофског факултета. Директор Моше Давид Гаон центра за сефардске студије
Предсједник Друштва за сефардске студије Сефард, главни уредник Ел Презенте, часопис за сефардске студије, те члан Израелске националне академије за Ладино.
Његов роман „Сарајевска мегила“ 2001. године ушао је у ужи избор за НИН-ову награду. Међу 10 кандидата он је био најмлађи.
У емисији „Компас“ професор Папо говорио је о бројним темама, од сличности српског и јеврејског народа, савременом антисемитизму, глобализму, сукобу Израела и Палестине.
„Срби и Јевреји су слободарски народи“
На почетку емисије, Папо је говорио о чињеници да постоје многе сличности између српског и јеврејског народа. Односно, како многи запажају, да су то заветни народи.
„Косово је ’80-их било у склопу Србије, а погледајте колико је Србија била американизована. И тад су Срби могли бити космополитизовани, интернационализовани. Космополитизам је лијепа ствар ако човјек зна ко је и шта је, па се мало укључи. Ако не зна ко је и шта је, мало га нестане. Мислим да тренутни статус Косова више чини на стварању српског идентитета него што је икад Косово чинило у склопу Србије од 1912. године“, каже Папо.
Објашњава то чињеницом да су Срби имали завет прије ослобођења Косова и Метохије 1912. године, а да су се након тога „позападњачили“ и хтели да створе државу по западном устројству.
„Ако посматрате Југославију као континуитет двију држава које су јефине ушле као државе, то су Србија и Црна Гора, онда де факто видите да је Србија могла да буде фактор на истоку. У смислу Душана, у смислу несврстаних. А на западу можете да будете водоноша, а и то под великим знаком питања. Нисам сигуран да ови који нису спремни да пребаце Божић на 25. децембар могу да добију статус водоноше док и то не учине. Тако да, завјет значи нешто што производи кохезију, идентитет. Нешто на шта сви имају исти или сличан одговор, што их обједињује насупрот другима“, истиче он.
Говорећи о сличности страдања између јеврејског и српског страдања, а на питање да ли је због свега што се десило два народа, развијен “логорашки менталитет”, Папо каже да су и Срби и Јевреји слободарски народ.
“Постоји свијест у смислу ‘никад више’. И постоји свијест о жртви. Али не мислим да је то свијест о жртви која је успјела да замјени све остале елементе идентитета”, истиче.
Замена Јуде Вуком Бранковићем
Срби статистички гледано имају најмањи стопен религијског антисемитизма. На питање да ли је то управо због сличности два народа или чињенице да су Срби кроз религијски моменат Јуду замијенили Вуком Бранковићем, Папо одговара:
“То сте погодили у сриду, што се каже. Прича о издаји Христа се може читати на два начина. Први је да се може рећи да су сви они Јевреји и да постоје добри Јевреји као Петар и лоши Јевреји као Јуда. Постоји други вид. То је да су сви они хришћани, јер је Христ успоставио нови систем, па постоје добри хришћани као Петар и лоши као Јуда. Али то нажалост није био случај“, истиче рабин.
Додаје да постоји црквени антисемитизам у Грчкој, у Русији, али да га нема међу Србима. Како каже, то се може тумачити кроз причу о издаји Христа.
„Чињеница је да баш апостол који је Христа издају има исто име као цијели јеврејски народ. С друге стране Шимону, коме је надимак био Кефа што значи стијена, човјек никад није чуо ријеч Петрос и да му се неко обратио као Петру, ударио би му шамар. То је као да Вас неко зове Адолф ‘43. у Београду. Петру је преведен надимак на грчки, Христу је промијењено име. Па хајмо бити досљедни, па хајмо да сви имају иста имена, а не да се сви јелинизују, а само Јуди да остане његово“, објашњава.
„Срби вратили право читање Светог писма“
У српској култури, каже Папо, десило се да је читање о последњој вечери враћено на колосек првог легитимног читања.
„То значи да су сви Срби. Постоји Лазар који је Христос, Милош је Петар, а Јуда је Вук Бранковић. Тиме је заправо антисемитски потенцијал посљедње вечере у српској традицији и културу пренешен са Јевреја на Вука Бранковића, а самим тим и на све оне који су са православља прешли на ислам. Тако да, омразитељнији потенцијал није искориштен против Јевреја”, каже Папо.
„Апокалипса поново у моди“
На питање због чега се све чешће у данашње време говори о апокалиптици, каже да је сама чињеница да је апокалиптика поново у моди, указује на то да је добар део људи свестан да смо прекрдашили.
„Народи то доживљавају искључиво у турбулентним временима. Никада нећете наћи да се апокалиптична литература појављује и развија у вријеме кад је народ слободан, кад му економски добро иде. Апокалипса је актуелна кад је народ осујећен, потлачен и треба му божанска интервенција да спаси праведнике, а казни насилнике“, истиче Папо.
Додаје да је апокалипса сад на дневном реду, из простог разлога што кад је једна цивилизација ближа крају, то су јој закони луђи. “
„Они који нас уче толеранцији, то никад нису били“
Све је уочљивија тенденција да многи коментаришу књигу Талмуд и проглашавају је геноцидном. Папо каже да огромна већина људи не познаје већину талмудског текста. Одговара да су оптужбе на рачун Јевреја због Талмуда исто као да Турци туже Србе за геноцид због стихова: “море Марко не ори друмова, море Турци не газите друмова”.
„Ови који нас на Балкану уче толеранцији, никад нису били толерантни у својој историји. Сјетили су се толеранције тек кад су побили толико људи. У католичкој Европи нису постојали други и другачији. Оно што освоје католици, ту некатоличка трава не расте. Православаца нема, исламиста нема, будиста и атеиста свакако нема. Шта је онда с Јеврејима? Црква је забранила да се хришћани баве банкарским пословима. Аристократија је рекла да ће банкарства да буде, а ви смислите како. Онда су Јевреји увезени да обављају послове који су хришћанима били забрањени. Јевреји су католичкој Европи били нужно зло”
Додаје да православци никада нису били такви, јер је Византија одувијек била мултинационална и нису, у односу на западна царства.
“Посљедица тога да се на хришћанском западу створио однос позитив-негатив. Јевреји су инкорпорација другости, другачијости. До те мјере је ишло да нису могли да нису могли замислити да би јеврејска литургија (из које је, на концу, хришћанска и настала) могла бити независна од хришћанске. Него ако католици служе мису, Јевреји сигурно служе црну мису, а ако католици служе Богу, Јевреји онда сигурно служе сотони”, каже Папо.
„Срби у БиХ осјетили фанатизам Хамаса“
Говорећи о сукобу Израела и Хамаса, а у контексту „навијачког“ расположења на Балкану и чињенице да је Република Српска стала уз Израел, а Сарајево уз Палестину, Папо каже:
„Срби из БиХ су осјетили фанатизам Хамаса. Они су одсјецање глава вјежбали у Републици Српској. Истовремено, Срби у Србији су, због трауме бомбардовања, подозриви према свим државама које подржавају САД, а постоји и онај моменат ‘нема друга, нема брата, без Јасера Арафата’, што је за мене поражавајуће. То јенаслијеђено из титоистичких времена”, истиче Папо.
Професор је говорио о бројним темама, а више погледајте у самој емисији. Открићете због чега је Бог духовит, како је антиционизам постао нови антисемитизам и бројне друге ствари које је професор говорио у занимљивом разговору.
Погледајте нашу емисију са професором Елиезером Папом:
