Само 0,75% БДП-а Србије чине тзв. еколошка добра и услуге, што је међу најнижима у Европи, показују економска сазнања. Како се та бројка рачуна, и шта нам тачно говори, објашњава Урош Давидовић, докторанд на Економском факултету у Београду у области економије климатских промена.
Према анализи података доступних на Еуростату, Србија по „зелености“ своје привреде далеко заостаје за Европском унијом, али и за већином својих суседа.
Како показује Еуростат, удео „зелених производа и услуга“ је тек 0,75% бруто домаћег производа (БДП) Србије, преноси Клима 101.
Просек Европске уније је 3,3%, а међу анализираним земљама се од Србије једино горе котира Мађарска, са око 0,5% зеленог БДП-а.
Шта ове бројке заиста значе?
Да бисмо боље разумели, корисно је прво указати на неколико основних појмова и принципа из опште економске анализе.
Према основном економском моделу кружног тока, привредни систем једног друштва чине домаћинства и предузећа. У овом моделу, све што домаћинства и предузећа раде је да производе, размењују и троше вредности.
Основни економски ток вредности
Предузећа користе алате и машине (капитал), како би уз помоћ знања и вештина (рад) екстраховали и прерадили природне ресурсе (земља) и тиме створили производе који су вредни за домаћинства.
Домаћинства, са друге стране, обезбеђују капитал, рад и земљу који представљају вредности за предузећа. Размена ових вредности врши се помоћу новца (у форми издатака, дохотка, прихода, наднице, ренте или профита) који је ништа друго до договорено средство размене и чувар вредности.
БДП као мера развоја – али са ограничењима
Традиционална економска анализа тврди следеће: што је размена вредности бржа и обимнија, то је друштво развијеније и богатије. Ако се за меру брзине и обима размене вредности одабере бруто домаћи производ (БДП), што се уобичајено и ради, онда уопштено важи тврдња да што је виши БДП једног друштва, то је друштво у већем благостању. Али да ли је то заиста тако?
Недостаци традиционалног модела – еколошки трошкови
Са аспекта животне средине, кључни недостатак описаног модела привреде је што прећуткује две важне чињенице: природни ресурси у виду материјала и енергије који представљају основне факторе производње најчешће су ограничени, а потрошња има своје нуспроизводе у виду отпада и загађења.
Економија животне средине и природних ресурса препознаје ове недостатке, па се поменути модел кружног тока проширује.
Линеарна економија – модел „узми, произведи, потроши, одложи“
У овом проширеном моделу кружног тока може се јасно уочити сва трагедија савремене линеарне економије која функционише по принципу „УЗМИ-ПРОИЗВЕДИ-ПОТРОШИ-ОДЛОЖИ“.
Елемент „УЗМИ“ односи се на црпљење природних ресурса и услуга животне средине, елементи „ПРОИЗВЕДИ“ и „ПОТРОШИ“ део су економског циклуса; а елемент „ОДЛОЖИ“ представља излучивање отпада и загађења из привредног система натраг у животну средину.
Док се са једне стране ресурси животне средине попут минерала, шума или вода „черупају“ и беспоштедно искоришћавају, са друге стране се та иста животна средина „затрпава“ и мења, често неповратно, отпадом и загађењима.
Два извора притиска на природу
Притисак друштва на животно окружење почива на првој и последњој тачки линеарне економије: неконтролисаном исцрпљивању ресурса и одлагању отпада. Прва тачка доводи у опасност будући развој, а последња директно утиче на квалитет живота.
Алтернатива – кружна економија
Ови проблеми уочени су још у другој половини 20. века, па се од тада осмишљавају решења у оквиру концепта кружне (циркуларне) економије. Та решења имају за циљ да „озелене“ привредни систем кроз процесе конзервације ресурса и елиминације отпада.
Како изгледа „зелена“ економија?
Концепт кружне економије се гради кроз стварање нових грана, прелазак на чистије технологије, измену пословних модела и навика потрошача, као и кроз реформе у систему власничких права. Иако на глобалном нивоу има још пуно посла, начињени су први кораци.
Због тога данас говоримо о сектору еколошких добара и услуга – СЕДУ – чији је циљ заштита животне средине и управљање ресурсима.
Шта све улази у еколошке делатности?
Овај сектор обухвата тржишне производе и услуге (соларни панели), производњу за сопствене потребе (нпр. грејање зграда), као и нетржишну производњу (нпр. мерење загађења).
Према актуелним класификацијама, „зелене“ делатности односе се на: заштиту ваздуха, климе и биодиверзитета, санацију земљишта и вода, смањење буке, управљање отпадом и отпадним водама, коришћење обновљивих извора енергије и истраживања у области заштите животне средине.
Како се рачуна „зелени“ удео у БДП-у?
Када се сабере бруто додата вредност свих „зелених“ делатности током једне године, добија се укупна вредност СЕДУ сектора. Тај број се дели са укупним БДП-ом, чиме се добија проценат зелене економије.
У Србији је та вредност, према последњим подацима, 0,75%.
Србија – испод 1% и без напретка
Упоређење са суседима показује да Србија заостаје. Осим Мађарске и Србије, све земље региона имају удео преко 1% (или 1,5% без Северне Македоније), уз јасан тренд раста током периода 2014–2022.
Бугарска и Румунија су већи део периода биле у рангу просека ЕУ.
Србија без помака упркос обавезама
Мађарска стоји још лошије од Србије, и то не само по нижем уделу, већ и по опадајућем тренду.
С обзиром на то да је Србија кандидат за чланство у ЕУ и потписница „Зелене агенде за Западни Балкан“, стагнација у зеленом сектору показује да су напори доносилаца одлука недовољни.
Реформа енергетике, транспорт, кружна економија, смањење загађења и заштита биодиверзитета – све то је остало углавном на папиру.
Позив за буђење
Ово је само још један квантитативан показатељ да Србија није кренула добрим путем у зеленој транзицији. Због географског положаја и изложености климатским променама, крајње је време да се крене са прилагођавањем привреде и друштва новој еколошкој стварности.
