Вилијам Ирвин Томпсон је написао: „Људи нису предмети који постоје као столице или столови; они живе, и кад открију да се њихови животи своде на пуко постојање столица и столова, почине самоубиство.“
Виктор Франкл је неко кога изузетно ценимо и сматрамо га изузетно вредним поштовања због његове непоколебљиве истрајности, посвећености трагању за смислом и значењем живота, као и изузетне способности да тај смисао пренесе безброј људи који су га тражили.
Да ли човек може да живи као објекат?
Можда се неки од вас могу поистоветити са овим цитатом Вилијама Ирвинга. Могу ли појединци наставити да постоје док се осећају као предмети, лишени душе, без духовне димензије и дубоког осећаја сврхе? У суштини, може ли живот заиста бити без смисла?
Франкл и бројни филозофи истражују ово питање, при чему егзистенцијалисти, посебно, остављају одговор на нама самима.
Егзистенцијална празнина: појам и узроци
Виктор Франкл, аустријски психијатар и преживели логораш, познат је по многим значајним доприносима, укључујући и развој концепта егзистенцијалне празнине, кључног елемента његове егзистенцијалне филозофије.
Франкл тврди да егзистенцијална празнина представља дубок осећај бесмисла и празнине који неки људи доживљавају.
Проблем се јавља када појединци изгубе везу са својом сврхом или путем, што доводи до унутрашње празнине. Франкл је сматрао да су узроци те празнине у савременом друштву губитак традиционалних вредности, слабљење друштвених веза и одсуство моралног компаса.
Америчко трагање за смислом
Иако је Франкл ове речи написао пре више деценија, пре свега да осветли искуство савременог Американца и његов осећај бесциљности, јасно је да се тај проблем и даље продубљује, посебно међу младима.
Чини се да Американци увек траже смисао – бескрајна и никад задовољена потрага за значењем.
Токвилова пророчка опсервација
Алексис де Токвил је у делу „Демократија у Америци“, написаном пре 160 година, дао пророчку процену стања у нацији:
„У Америци сам видео најслободније и најпросвећеније људе у најсрећнијем положају на свету; чинило ми се да је некакав облак стално прекривао њихова лица; деловали су ми озбиљни и скоро тужни, чак и у својим задовољствима.
Главни разлог за то је што први не мисле на зла која трпе, док други стално сањају о добрима која немају. Чудно је видети са каквом грозничавом жаром Американци јуре за благостањем, и како су стално мучени нејасним страхом да нису изабрали најкраћи пут до њега.“
Последице празнине: депресија, анксиозност, зависности
Франкл је веровао да ова празнина може довести до развоја психолошких и егзистенцијалних поремећаја, као што су депресија, анксиозност, зависности и општи осећај незадовољства. Један од основних узрока егзистенцијалне празнине је уверење да смо ништа више него збир нашег физичког постојања или спољашњих околности.
Важност препознавања човековог смисла и сврхе
Франкл се супротстављао овом редукционистичком гледишту и истицао је важност препознавања људске способности за смисао и сврху. Веровaо је да свака особа поседује унутрашњу вољу за смислом и дубоку жељу да пронађе значење у свом животу.
Када изгубимо осећај сврхе, лако можемо изгубити и смисао, па чак и разлог за живот – иако можда имамо све што живот може да понуди.
Курт Кобејн: трагедија без смисла
Курт Кобејн је имао све што човек може да пожели. Вероватно најпознатија рок звезда тог времена. Починио је самоубиство након неуспелог покушаја пушком. Имао је ћерку и све што се може замислити. Ипак, борио се са тешком зависношћу од дроге, која га је можда навела да верује да тај терет никада неће моћи да превазиђе.
У опроштајном писму свом имагинарном пријатељу из детињства, говори о губитку задовољства, вероватно због дроге, и умору од живота. Није могао да пронађе смисао упркос свим животним задовољствима, укључујући и ћерку.
„Осећам се кривим до те мере да речи то не могу описати. На пример, када смо иза сцене и када се угасе светла и почне манијачка граја публике, то не утиче на мене као што је утицало на Фредија Меркјурија, који је, чини се, волео и уживао у љубави и обожавању публике, што искрено поштујем и завидим му.
Истина је, не могу да вас лажем. Једноставно није фер према вама, ни према мени. Највећи злочин који могу да замислим јесте да варам људе тако што ћу се претварати да уживам 100%. Понекад се осећам као да треба да убијем време-картицу пре него што изађем на сцену. Пробао сам све у својој моћи да то ценим (и ценим, верујте ми, али није довољно).“
Нечујни вапај за смислом
Уколико загребемо испод површине, један од могућих разлога могао би бити оно што је Франкл назвао „нечујним вапајем за смислом“ који мучи наше савремено друштво.
Кобејн није био усамљен у томе – цела наша култура вапи за сврхом.
Шта нам ово говори као друштву?
„Када људи не могу да пронађу дубок осећај смисла, забављају се уживањем.“ – Виктор Франкл
Франкл је сугерисао да се егзистенцијална празнина може превазићи откривањем и остваривањем личног смисла.
Достојевски и Ниче: Зашто је „зашто“ кључ?
Фјодор Достојевски је написао: „Тајна људског постојања није само у томе да се живи, већ да се има зашто живети.“
„Онај ко има зашто због ког живи, може поднети готово свако како.“ – Виктор Франкл
Ова мисао се надовезује на Ничеов цитат. Свако мора имати „зашто“ да би живео – то је суштина смисленог живота.
Ками и замор од бесмисла
У делу „Мит о Сизифу“, Албер Ками разматра сличну тему:
„Устајање, трамвај, четири сата у канцеларији или фабрици, ручак, трамвај, четири сата рада, ручак, сан, и понедељак, уторак, среда, четвртак, петак и субота, у истом ритму – тај пут се најчешће лако прати. Али једног дана се појави питање зашто, и све почиње у том замору обојеном чудом.“
Три пута ка смислу
Франкл је тврдио да се смисао може пронаћи кроз стваралаштво и рад, љубав и односе с другима, као и став према патњи.
Стварање значајног дела укључује активности које су у складу са личним вредностима, талентима и страстима – било да је реч о професији, хобију или креативном изразу.
Љубав и дубоке везе са другима представљају суштинску димензију смисла. Франкл је наглашавао важност искрених односа и моћ љубави у обогаћивању постојања.
„Нисам знао да ли ми је жена жива, и нисам имао начин да то сазнам… али у том тренутку то више није било важно. Ниједна спољашња околност није могла додирнути снагу моје љубави, мојих мисли и слике моје вољене.“
Трећи пут ка смислу је прихватање патње као прилике за раст. Чак и у најтежим околностима, човек може да изабере свој став и у том избору пронађе снагу.
Патња као пут ка сврси
Можда је баш патња најдубљи пут до смисла. Они који пате често открију највећу сврху у животу кроз помоћ другима. Емпатија и искуство бола могу донети осећај личне мисије и обновити изгубљени смисао.
Излаз из празнине
Кроз препознавање наше урођене способности за смисао, посвећеност циљевима, повезаност с другима и прихватање патње као прилике за раст, можемо се постепено издићи из егзистенцијалне празнине и пронаћи дубоку испуњеност.
Учење Виктора Франкла инспирише нас да пронађемо смисао – чак и у најтежим и најсмртоноснијим околностима – и да откријемо сопствени потенцијал за лични раст и преображај.
Кјеркегор и позив на аутентичност
Егзистенцијалиста Серен Кјеркегор је написао: „Човекова права сврха је да жели да буде оно што јесте.“
Прихватити себе значи живети пуно, у љубави према другима и филозофији утемељеној на врлини. Помоћи другоме може бити човекова најдубља сврха – и мост ка превазилажењу егзистенцијалне празнине.
