Душанов законик познат у прошлости и као „Закон благоверног цара Стефана“, уз Законоправило Светог Саве, најзначајнији је извор српског средњовековног права. Донет је на два државна сабора властеле и црквених великодостојника.
Први део Законика донет је на сабору одржаном на Вазнесење 20. маја 1349. године у Скопљу када је донето 135 чланова. Други део Законика донет је на сабору одржаном 31. августа 1354. у Серу и тада је допуњен са још 66 чланова.
Законик се састоји од укупно 201 члана, а писан је на старосрпском језику.
Доношењем овог законика цар Душан је желео да успоставити владавину права, јединствени правни систем који важи на територији целог царства, али и ограничи захтеве и права властела која је њиме такође стављена у оквире закона.
Душанов законик највише се бави државним правом – регулисањем односа међу сталежима и њиховом односу према цару, организацијом судства и судског поступка, ауторитетом судија, начелом законитости, борбом против разбојника и лопова, кривичним правом, а најмање говори о грађанском праву.
А шта у Душановом законику заправо пише?
Од 1 до 38. члана налазе се одредбе о правима и обавезама Цркве, о њеном положају, надлежностима, обавезама према цару, судској власти… Од члана 39 до 63. Законик говори о правима и обавезама другог повлашћеног сталежа – о властели. Ове одредбе Законика им гарантују неприкосновеност баштине и разне друге повластице. Говоре о пронији, обавезама према владару, поштовању судија и суда…
Од члана 64 до 83. Законик се бави правима и обавезама зависног становништва. Поред одредби које забрањују претерану експлоатацију зависног становништва од стране њиховог господара, Законик прецизно регулише и обавезе зависног становништва према њиховом властелину. После 83. члана следе одредбе о градском сталежу и трговцима, о кривичној одговорности града и градске земље, о одговорности војника…
Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге из 14. века. После њега следи препис из Призрена из 15. века који је најпознатији.
Законик је упамћен као врховни правни акт којим је средњовековна Србија успостављена као правна држава.
Сурове казне?
Казне предвиђене Душановим закоником углавном су биле глоба тј. новчане, али је било и телесних казни које су подразумевале тешко сакаћење, а и батињање. Такође, разликовале су се у односу на то да ли се примењују на властелинима или обичном народу. Ево неких од чланова из овог документа који то илуструју:
“Члан 53. О насиљу:
Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже; аколи себар узме силом властеллинку, да се обеси, аколи своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже.
Члан 54. О блуду властелинке:
Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обома руке отсеку и нос сареже.”
За теже злочине, и казне су биле теже:
“94. О убиству:
Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера.
95. О псовци:
Ко опсује епископа. или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.
96. О убиству:
Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу.”
