Душан Костић (1925-1999) био је српски песник, преводилац и књижевни критичар. Рођен је 4. новембра 1925. године у селу Вукманово, недалеко од Прокупља, у породици земљорадника. Костић је оставио значајан траг у српској књижевности, посебно у поезији, али и у превођењу дела са руског језика, чему је такође посветио део свог стваралаштва.
Образовање и рани живот
Костић је основну школу завршио у родном селу, а гимназију у Нишу и Прокупљу. Након Другог светског рата уписао се на Универзитет у Београду, где је дипломирао на Филолошком факултету, на групи за руски језик и књижевност.
Поетски опус
Као песник, Душан Костић је био део тзв. „социјалне поезије“, али је током каријере његов стил прерастао у много дубљу и личнију рефлексију о темама као што су природа, људска егзистенција и судбина човека. Прве песме објавио је крајем четрдесетих година у разним часописима. Његова поезија била је обележена снажним осећајем за детаљ, љубављу према природи, али и дубоком интимношћу која је провејавала кроз његове стихове.
Главна дела
Неки од најпознатијих Костићевих песничких збирки су:
„Круна од папрати“ (1958)
„Ваздух планиње“ (1971)
„Пчеле и молови“ (1978)
„Место у свету“ (1985)
Кроз ова дела, Костић је стварао снажну симболику и истраживао однос човека и природе, односно духовно прожимање тих елемената. Његова поезија често се бавила питањем пролазности живота и вечне борбе између рањивости и снаге.
Стил и утицаји
Костићева поезија била је често инспирисана народном књижевношћу и митологијом, као и интимним доживљајем природе. Иако је у почетку био под утицајем социјалног реализма, временом је развио свој сопствени, лирски стил. Костић је умео да створи сликовит и емотиван свет кроз једноставне, али ефектне симболе, и био је посвећен песничкој једноставности која је преносила дубоке емоције и идеје.
Превођење
Поред поезије, Душан Костић је био истакнут и као преводилац са руског језика. Његови преводи укључују радове неких од најзначајнијих руских песника и књижевника, као што су Сергеј Јесењин и Борис Пастернак. Костићеви преводи били су изузетно цењени због његовог осећаја за ритам и звук, као и због дубоког разумевања културних контекста у којима су те песме настале.
Књижевна критика и утицај
Костић је такође био активан као књижевни критичар и есејиста, доприносећи многим часописима и публикацијама. Његови есеји и критике били су познати по дубоком разматрању тема које се односе на поезију, књижевност и културу уопште.
Награде и признања
За своје књижевно дело, Душан Костић је добио бројне награде и признања, укључујући и значајне књижевне награде у бившој Југославији. Његова поезија наставља да инспирише и утиче на нове генерације песника и љубитеља поезије.
Смрт
Душан Костић је преминуо 12. јануара 1999. године. Оставио је за собом значајно књижевно наслеђе и важан траг у српској поезији и превођењу.
У тој тами дугој бљешти моја луча,
Србијо, из канџи излети још млађа!
Слутим зору бријегом кроз крв која кључа
за твоју слободу, за све што се рађа.
Избјегох, ал’ твој сам до дна, задње нити,
зар могу не вољет дом тај, своје краје?
И овдје, у св’јету, ја ћу с тобом бити
међ нама даљина макар колика је.
Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде,
знам ширину душе и љубав без мјере,
твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде,
сву бол коју болиш, све то што те ждере.
Знам шта оком плане. мрко, усред уза,
крену л’ чете листом, бљесну ли шишане;
знам ти сваку мис’о, сву горчину суза,
гњев твој предубоки, ланце покидане.
Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке,
кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе;
знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке,
знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.
Ал’ за тебе тријех – за дан што ће доћи,
за пучину твоју што се диже смјела,
за см’јех твог прољећа мрак покидах ноћи,
за живу ти ријеч горјех до пепела.
За све снове твоје уткане у струне
гусала, за бајку мајке – ткаље меко,
за горчину клетве издају што куне,
ријеч њежну драге драгом на далеко.
Земљо моја родна! Твој сам. Руди пјена
над буктињом срца – љубав тихо плави.
Ја знам снагу пера, праха размућена:
сву љепоту твоју свјетом да прославим!