Велики добротвор, уважени дубровачки грађанин и честити Србин Божо Бошковић, чије је породично порекло из Ораховог Дола крај Требиња, рођен је 18. фебруара 1815. године у Дубровнику, где је његов отац Василије радио као терзија. Василије је у браку с Аном Петровић, женом из угледне православне дубровачке породице, имао синове Божа и Николу Ника и ћерку Марију.
По завршетку школовања Божо је почео да се бави трговином и временом уз помоћ брата Ника постао један од најимућнијих трговаца дубровачког краја. Велики број трговачких послова тог времена био је у рукама досељеника из Херцеговине. Као угледни трговац и бродовласник, Божо је биран за члана управе Дубровника. Постао је управник Дубровачког поморско-бродарског друштва. Као поштовалац српске културе био је председник Дубровачког српског певачког друштва „Слога”. Помагао је финансијски Српску поморску школу у Херцег Новом. Није жалио свог иметка па је као православац био велики приложник многим српским црквама и манастирима, а нарочито манастиру Дужи крај Требиња.
Као искрени верник преузео је 1865. године вођење Српске православне црквене општине у Дубровнику.
Веома је заслужан за избављење из ропства тадашњег мостарског пароха Леонтија Радуловића и архимандрита Серафима Перовића и његовог брата учитеља Јована, које су Турци 1870. године заробили, протерали у Либију, у пустињски град Музрук, и осудили их на шест година робије. Божу је овај подухват успео уз помоћ енглеског конзула у Триполију господина Галуге, иначе рођеног Дубровчанина, с којим је Божо био добар пријатељ.
Пуно је заслужан за градњу српске православне цркве Светог Благовештења у Дубровнику, чије је зидање због разних перипетија трајало 12 година. Забележено је да су на дан освештања храма 1877. године од стране епископа Бококоторског и дубровачког Герасима Петрановића браћа Божо и Нико Бошковић приредили вечеру за више од 140 гостију.
Божо и његова супруга Теодора, Тона нису имали деце, али су стално куповали српске књиге, делили их омладини и пружали финансијску помоћ сиромашним српским ђацима у Дубровачкој гимназији. Божо је учествовао у свим јавним пословима Дубровника: у градској управи, трговачкој комори, поморском удружењу, многим културним удружењима… Увек је био на помоћи и користи своме граду и народу, не заборављајући своје православне корене.
Као члан Дубровачког одбора за помагање устаника у Невесињском устанку 1875. године, заједно са председником одбора Пером Чингријом, дугогодишњим дубровачким градоначелником, збрињавао је избеглу херцеговачку нејач и сиротињу.
Божо и Тона имали су на Пилама троспратну кућу с богатим ентеријером и цветном баштом, која је била украс Дубровника. У њиховој кући чести гости били су српски државници и црквени великодостојници тог времена: Филип Христић, Јован Ристић, Јован Белимарковић, Милојко Лијешанин, Герасим Петрановић, Георгије Николајевић и многи други.
Све ово говори о великом угледу и поштовању које је имао Божо, о његовој племенитој души и великом срцу. Никада није заборављао своје српско православно порекло и своју Херцеговину.
Преминуо је 3. јануара 1879. године. По његовој жељи, његова удовица и брат Нико основали су фондацију „Божо Бошковић” за оснивање Српске православне девојачке школе у Дубровнику. Школа је отворена 30. јануара 1880. године и представљала је расадник културе и образовања међу српским девојкама.
Миливоје Мишо Рупић,
