Спортиста мора да буде вољен. То је у опису његове професије. Узалуд му све ако није вољен јер онда није по укусу навијача. Када постане вољен, уђе у срце и душу свих, а када још освоји и све могуће овоземаљске медаље онда заради и титулу легенде. Тај статус је пре скоро пола века стекао чувени кошаркаш Партизана и репрезентативац Југославије Дражен Далипагић, у свету познат као Праја. Био је и остао истинска југословенска звезда.
А како га не би свуда волели када је стару Југу својим кошевима увесељавао више од једне деценије. Са „плавима”, како су им тепали од Постојне до Дорјана, освојио је чак 12 медаља. На Олимпијским играма (злато, сребро, бронзу), на светским (злато, сребро, две бронзе) и европским првенствима (три злата, две бронзе).
Као нација смо били неподношљиво поносни на кошаркаше. У то време деца су успављивана причама о великим победама златних дечака. Била су то времена када је југословенска кошаркашка препотенција имала реалног упоришта у стварности.
Када је прославио пунолетство није ни слутио да ће досегнути до небеских сводова у игри под обручима. Одрастао у непосредној близини Вележовог игралишта где је маштао да једног дана обуче дрес „рођених”. Хладна и бистра Неретва са каменитим обалама, предивна Буна, уски камени сокаци, Стари мост, шадрвани, дућани, пролећни бехар, у баштама зреле кајсије, трешње, грожђе и ето милион разлога зашто су сва мостарска деца била везана за свој град и Вележ.
Детињство
Заиграо је на турниру „Мостарских махала” где су га приметили Вележови скаути и позвали да тренира. Био је на путу да оствари животни сан и постане центархалф најдражег клуба. Добио је дрес са бројем пет и четири године био незамењив у пионирима. Мостарац не био био Мостарац када још као „клињо” не би добио надимак по којем га је град знао. Прозвали га Прајо, по тадашњем центархалфу Вележа. Био је поносан, са ужитком је прихватио да га тако зову.
„Као прави Мостарац, наравно да сам и ја био велики навијач Вележа. У том клубу, на стадиону који је био само стотинак метара удаљен од моје куће и ја сам почео да тренирам фудбал“, причао је о свом спортском почетку Дражен Далипагић.
Много више је волео фудбал него школу. Скромна и тиха породица, отац службеник и мајка која је радила у породилишту, су бринули због тога, али нису му забрањивали да се бави спортом. Лепо васпитање донео је из родитељског дома. Васпитаван у пролетерском духу са јасно искристалисаним системом вредности. Старији брат Саша је бранио за јуниорски тим Вележа, али се неочекивано пребацио на кошарку, где је у Локомотиви врло брзо постао један од најбољих играча.
Озбиљнији приступ кошарци
Тада се и Прајо први пут поколебао па је једно време лети играо фудбал, а зими кошарку. То му је и помогло током каријере. Године 1969. на радној акцији у Загребу екипа његове бригаде је победила у кошарци и тад је одлучио да се озбиљније посвети тој игри.
Напунио је 17 када га је брат Саша одвео да „необавезно” тренира. За годину дана је израстао преко десет сантиметара и брзо је заиграо за први тим. Већ на старту почео је да трпа по 20, 25 кошева на утакмици. Добар глас се далеко чује па је добио понуде Југопластике, Босне и Партизана, а Црвена звезда се интересовала преко свог Мостарца Драгише Вучинића. Био је чак и потписао за Југопластику, али пресудио је Ранко Жеравица, тренер Партизана, који му је обећао да ће одмах добити шансу да игра. Због аутограма за „црно-беле” је једно време паузирао јер није имао исписницу из Локомотиве, па је био суспендован од стране Савеза.
„Момчино, ти си добар сирови материјал и учинићу све да ти помогнем да успеш. Не пропуштај шансе, јер за њих нема бироа као за изгубљене ствари“, рекао му је Жеравица, који је дошао четири дана у Мостар да га тренира и одмах „укапирао” о каквом је бисеру реч.
Машина за кошеве
Није имао Славнићеву виспреност, Делибашићеву елеганцију, Кићановићеву експлозивност, технику, Ћосићеву мудрост и знање, Далипагић је једноставно био машина за кошеве. Снажан, радан, упоран, дисциплинован„ руке „меке као памук” упростио је кошаркашку игру до максимума. Био је онај мирни, тихи, сјајни играч златне генерације, једнако пристојан и у победи и у поразу. Они су нас одучили од осредњости. Били смо у светском врху.
Увек гладан кошева, цепао је мрежицу из свих позиција, али углови терена су му били омиљено место. „Ћошкарио” је непогрешиво. Стицао се утисак да из угла терена није могао да промаши. Кош, кош и само кош, и данас је са 33,7 поена по утакмици најбољи стрелац у историји Партизана. Да су у време када је стигао у Београд биле „тројке” тај просек би био још већи.
После само четири године играња за Партизан и репрезентацију Југославије један од утемељивача југословенске школе баскета и Прајин кошаркашки отац Ранко Жеравица, који је обично био шкрт на комплиментима, је само потврдио оно што му је рекао у Мостару у лето 1971. године.
„Дражен Далипагић је сигурно један од најбољих играча на свету. Превазишао је сва моја очекивања задржавши своје људске квалитете, који га још више истичу. Унео је у нашу кошарку нешто од игре америчких професионалаца: скок, чврстину, стабилност, моћ, концентрација. Са њим је наша игра постала неупоредиво убојитија, јер га је веома тешко задржати. Уосталом резултати „плавих” момака најбоље говоре о Далипагићевим квалитетима“, тврдио је Жеравица.
Праја је увек био константа у игри југословенске репрезентације. Имао је најмање осцилација, редовно је био најбољи стрелац на великим такмичењима. Три пута је званично изабран за најбољег кошаркаша Европе (1977, 1978, 1980), а 1978. године је био и најбољи спортиста Југославије. По данашњим стандардима са висином од „само” 197 центиметара ни случајно не би могао да игра крило, али са фантастичним одразом са лакоћом је излазио на крај и са далеко вишим ривалима.
Први извео „алеј-ап“
У картотеци тадашњег „Југословенског института за физичку културу” је остало записано да је Дражен Далипагић имао убедљиво највећи одраз од свих репрезентативаца који су тестирани у том институту. Праја се из места без залета одражавао 90 цантиметара. Зато није никакво чудо што је закуцавао преко много виших играча од себе. Сви центри тог доба су били живи сведоци његових атрактивних закуцавања. Да је у то време био „јутјуб” од његових закуцавања се могао направити полусатни атрактивни филм.
Он и Драган Кићановић су први на овим просторима извели, модерно речено „алеј-уп”. То су прво радили спонтано, зависно од ситуација на терену, а онда је са њима Жеравица почео да увежбава ту комбинацију која је још пре четири деценије доводила публику до делиријума. Међутим, ФИБА им је „дохакала”; уведено је правило да се забрањују додавања изнад висине обруча. Једном када су то урадили на тренингу Жеравица је „полудео”, прекинуо тренинг и рекао:
– Досад сам вас пуштао да то радите по осећању, а сада је време да нешто и теоретски научите о том штосу.
Одбио чувене Селтиксе
После Олимпијских игара у Монтреалу (1976) добио је позив Бостон Селтикса да заигра за њих и буде први Европљанин у НБА лиги. По доласку у Бостон, дочекао га је чувени Ред Ојербах, тренер који је са Селтиксима освојио девет НБА титула. За њега није било дилеме да ли Далипагић заслужује да игра у најјачој лиги на свету. У тамошњим новинама је освануо наслов: „Скачући Југословен” (Yумпинг Yуго).
– После седам дана рада у Бостону Ред Ојербах је позвао легенду Бостона Џона Хавличека и рекао: ,Ово је твој наследник`. Они су ме хтели, али ја нисам прихватио. Да сам прихватио то би значило да више никада не бих заиграо за репрезентацију Југославије. Пропису су били такви. Убеђивали су ме да останем, али нисам пристао. То је била превелика цена – сећао се Праја тих дана.
Рекорд 70 поена
Био је већ ветеран када је оборио све рекорде у броју кошева на једној утакмици. Рејер из Венеције је 25. јануара 1987. дочекао фаворизовани Виртус из Болоње. Домаћин је победио 107:102, а Далипагић је у том мечу постигао невероватних 70 кошева. За то су му биле потребна само 32 шута (23:18 за два, 9:5 за три поена) из игре. Са линије слободних бацања је шутирао 19:19. Невероватно.
Три године је био најбољи стрелац италијанске лиге са просеком од преко 30 кошева по утакмици (30,8, 36,5, 36,3). Ушао у анале и по томе што је чак 50 пута на првенственим мечевима давао преко 50 поена.
После повратка из Бостона очекивао га је и одлазак у ЈНА. Приликом одласка Ред Ојербах му је поклонио књигу са посветом:
„Пријатељу за кога се надам да чу га једног дана видети у дресу Бостон Селтика”.
Човек кошарка
Ојербаху се жеља није испунила. Далипагић никада није отишао преко „баре”. После Партизана играо је у Италији где и данас држи неке рекорде по броју кошева. Једну сезону је заједно са пријатељем Мирзом Делибашићем провео, а где друго него у краљевском клубу – Реалу из Мадрида. Каријеру је на инсистирање великог другара Моке Славнића завршио у Црвеној сезони (1991).
„Прошло је толико времена и верујем да нема баш много оних који знају ко је Дражен Далипагић. Данашња деца немају појма ко је Праја. Нестало је скоро све у шта сам некада веровао. Све вредности којима сам се дивио и по којима сам водио свој живот, више не вреде. И како сада да причам о кошарци. Мирно спавам, задовољан сам што сам такав а, ето, има људи који ме се сете“; као и увек искрен је Праја који последњих година није баш радо причао за новине.
Трофеји, омиљеност, велике партије, кошеви, фер-плеј… све то је поседовао Дражен Далипагић. Био је део нашег детињства, нашег одрастања, био је симбол бољих и срећнијих времена. Био је господин и вансеријски кошаркаш. Био је ракета са којом је Југославија дохватила свемир. Био је ас југословенске кошарке и то увек само кошарке. Дошао је из света лепо васпитане деце и сви су га волели, а то је као што је речено на почетку, циљ сваког спортисте.
У суботу 25. јануара у Београду у 74. години је преминуо Дражен Далипагић, један од јунака са постера. Драги Прајо нека ти је лака земља. Нама пођеним педесетих, шесдесетих си усрећио детињство и младост.
