Курт Валдхајм бивши је председник Аустрије и генерални секретар Уједињених нација.
Међутим, скривени део његове прошлости откривен четири деценије касније и даље представља мистерију која мучи многе историчаре.
“Вечерње новости” су 25. марта 1986. године објавиле такозвани “југословенски досије” под ознаком Ф-25572.
Документ који је уздрмао јавност током Валдхајмове предизборне кампање за председника Аустрије те године.
Досије је открио Валдхајмову прошлост обавештајног официра у штабу генерала Александра Лера. Лер је био командант Хитлерове армије који је руководио бомбардовањем Београда у Другом светском рату.
Обелодањено је и његово учешће у бици на Козари у којој је 68.000 цивила депортовано у концентрационе логоре у Јасеновцу, Земуну и Старој Градишки.
Анте Павелић, вођа усташког покрета и поглавник марионетске Независне Државе Хрватске, одликовао је Валдхајма за његово учешће у злочинима.
Уједињене нације прогласиле су га 17. новембра 1947. године ратним злочинцем. То је затим урадила и Федеративна Народна Република Југославија.
Међутим, остатак његовог живота окарактерисан је као један од највећих парадокса и нерешених мистерија 20. века.
Валдхајм 1972. постаје генерални секретар Уједињених нација и на тој функцији остаје све до 1981. године — тек нешто више од две деценије након што га је ова међународна организација прогласила ратним злочинцем.
Загонетни сусрет Валдхајма и Тита
Велику нејасноћу у случају Валдхајма изазива и чињеница да га је 1968. године Јосип Броз Тито угостио у Београду и одликовао Орденом југословенске заставе.
Историчари до данас настоје да објасне разлоге због којих је тадашњи председник СФРЈ донео одлуку да уручи одликовање Валдхајму.
Многи од њих претпостављају да су главни мотив били политички интереси.
Познати јеврејски центар „Симон Визентал“ који се деценијама бавио ловом на нацисте писао је својевремено да су имали скоро све доказе против Валдхајма, али да су дипломате социјалистичке Југославије помагале у скривању прошлости ратног злочинца.
Валдхајмова кандидатура за председника Аустрије 1986. била је кап која је прелила чашу оних који су били упорни да докажу његову скривену нацистичку прошлост.
Убрзо по расветљавању афере, Валдхајм је покушао да објасни како је на почетку Другог светског рата био принуђен да на страни Хитлерове војске учествује у рату на Источном фронту где је 1942. доживео повреду и вратио се у родни Беч.
Ипак, бројни докази су показали супротно.
Временом је у јавност испливала фотографија из 1943. године на којој четири војника разговарају на аеродрому у Подгорици.
Један од њих је управо Курт Валдхајм. Упркос томе што је за време битке на Козари боравио у близини Јасеновца, тврдио да није био упознат са чињеницом да су цивили на бруталан начин убијани и одвођени у логоре.
Био упознат са злочинима
Аустријска влада је 1987. формирала шесточлану комисију историчара како би утврдила спорне детаље о Валдхајмовој прошлости.
Иако је закључила да није директно учествовао у злочинима, комисија је утврдила да је бивши официр итекако био упознат са оним што се догађало током и након битке на Козари.
Роберт Херцштајн био је један од историчара који је помно истраживао Валдхајмов случај и чији су налази допринели расветљавању афере уочи његове кандидатуре.
Парадоксално је то што је Херцштајн пре откривања афере био предавач на Универзитету у Јужној Каролини на којем је 1979. Валдхајм постао доктор.
“Курт Валдхајм није учинио оно што уобичајено сматрамо ратним злочином, али то не смемо помешати са невиношћу. Његово учешће у војним јединицама које су спроводиле ратне злочине га у најмању руку чини моралним саучесником”, писао је Херцштајн у својим документима.
Подршка народа и дипломатска изолација
Чини се да све ово није био довољан разлог за опадање Валдхајмове репутације на председничким изборима у Аустрији. Oн је 1986. изабран за председника те земље, иако је до краја свог мандата трпео осуде од стране међународне заједнице.
Његове присталице су се наизглед поистоветиле са човеком који је у недостатку избора био приморан да се приклони нацистичком окупатору, а потом покушао да избрише траг који је тај период оставио у његовој биографији.
Упркос томе што ниједна земља није јавно захтевала Валдхајмово суђење, Вашингтон и Лондон су му након ових открића забранили улазак у САД и Велику Британију.
Безброј питања о томе ко је и због чега успешно сакривао Валдхајмову прошлост дуги низ година донела су различите одговоре.
Једни су веровали да су Совјети знали за његову ратну биографију коју су вешто крили због чињенице да је Валдхајм током четрдесетих година служио као совјетски агент.
Други подсећају на документе британских и америчких обавештајних служби који су деценијама касније процурели у јавност. Документи сведоче да су обе земље највероватније биле упознате са његовим ратним учешћем на простору Балкана.
Након свих сазнања која Валдхајма нису спречила да постане председник Аустрије и двоструки генерални секретар Уједињених нација. Oн је 1992. године отишао у политичку пензију.
Непосредно пре своје смрти написао је писмо у ком је аустријски народ назвао “Хитлеровом првом жртвом” .
“Да, и ја сам правио грешке — и на сву срећу, имао сам пуно времена да о њима размислим. Ипак, оне сигурно нису представљале саучесништво или пружање подршке криминалном режиму”, рекао је он.
Умро је 2007. године у Бечу.
