Данас је 132 године од рођења великог српског песника, књижевника, драмског писца, сликара, романтичара, али пре свега родољуба и човека који је Србији оставио обиман опус књижевних и сликарских дела. Ђура Јакшић је упамћен као неко ко је волео своју отаџбину, једну жену, кафану, али и добру шалу.
Представићу вам га кратко као човека који се мучио и страдао, као идеалисту који је написао стихове урезане на овоме камену: ‘У свету, брале, нема љубави”. Овако су говорили неки од бројних познаника и пријатеља о лику, делу и животу Ђуре Јакшића.
Свестран уметник
Познат је као свестран, човек са више талената и занимања. Српски сликар, приповедач, песник, драмски писац, али пре свега родољуб и човек, рођен је 8. августа 1832. године у Српској Црњи.
Није био претерано наклоњен формалном образовању. Након завршена три разреда гимназије, отац га уписује у трговачку школу из које он два пута бежи. Храну за своју душу нашао је у сликарским школама широм Европе – од Темишвара, Беча, преко Пеште, Великог Бечкерека, па све до Минхена.
Опште или књижевно школовање није стекао. Био је усредсређен на сликарство као животни позив. Рано је почео да слика по наруџбини, пре свега иконе и портрете. На тај начин је обезбеђивао сопствену егзистенцију.
Из Војводине у Србију прелази 1857. године и остаје овде све до своје смрти. Након што се преселио, радио је као учитељ по сеоским школама, а пријатељима је умео да каже како су та села „права Сибирија”.
Упоредо са периодом када је радио као сеоски учитељ, он је предавао и цртање у гимназијама у Крагујевцу, Јагодини и Београду.
Живео на ивици сиромаштва
Кафане му нису биле стране. Своје стваралачке (и страдалачке) дане проводио је у чувеним кафанама у Скадарлији, „Два јелена” и „Три шешира”. У једној се чак и заљубио, а та љубав остала је и до данас упамћена, пре свега због тога што ју је и сам овековечио кроз песму и слику.
Живео је на самој ивици сиромаштва. Увек се спретно и уз помоћ својих талената, али и пријатеља, сналазио за основне потребе.
Тужан, често и бесан на свет и људе око себе, у константном сукобу са другима, али и са собом, био је типичан пример књижевног раздобља, карактеристичног за Европу на прелазу из 18. у 19. век, који је носио звучан назив од једне речи – „Велтшмерц” – у нашем народу познатији под преводом „светска бол”.
Немирног духа, бунџија и пргаве нарави, често је долазио у сукобе са појединцима, окупљенима у кафани или са људима који су били на власти, а због тога је често и отпуштан или премештан у друге службе. Нису му били страни ни судски спорови због његовог рада или мишљења које се није либио да јавно искаже.
Умро је од туберкулозе 16. новембра 1878. године и био је сахрањен на Ташмајданском гробљу, али су његови посмртни остаци 21. октобра 1907. премештене на Ново гробље у Београду.
Шта нам је све оставио у аманет из књижевног опуса?
Да би се разумело његово писано стваралаштво, неопходно је сагледати неколико кључних утицаја на развитак његовог стила.
Преко суровости живота (немаштине и свакодневних мука), његове плаховите, бунтовне и нетрпељиве природе, па све до друштвено-политичке атмосфере у Србији и национално-социјалне ситуације која је затекла народ тадашње државе, долазимо до кључних елемената његовог стила.
Писао је приповетке, чак четири књиге, док је објавио само једну збирку песама. Од елегије „На Липару”, преко родољубиве „Отаџбине” и полемичне „Ћутите, ћут’те, Јевропи”, па све до једне од најлепших љубавних песама инспирисане личним искуством „Мила”, оставио је књижевно богатство које генерације изучавају у школама, али и ван тих установа.
Инспирисан актуелном политичком помрачином која се надвијала над земљом, Јакшић је у себи носио мисао о отаџбини и његовој потреби да је одбрани. Када га је пријатељ Владан Ђорђевић упитао да му напише један прилог за часопис „Отаџбина” који је покретао, Ђура Јакшић му је послао истоимену песму која је објављена на уводном месту, на првој страни првог броја.
„Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
‘Отаџбина је ово Србина!’”
Несрећна љубав из које се родила једна песма и једна слика
Једном приликом, позван је да ради на иконостасу у свом родном месту, у цркви посвећеној светом великомученику Прокопију. Недуго након тога, током 1855. године долази у Кикинду где проводи усамљене дане пијући у кафани „Код белог крста”.
Његову самоћу прекинула је млада ћерка власника кафане, Мила. Она је сваким даном код Ђуре будила нове емоције и давала му инспирацију, како за песништво, тако и за живот.
Прве записе о овој љубави изнео је Бранислав Нушић 1907. године у тексту под називом „Мила – прва љубав Ђуре Јакшића”. Он је био живи сведок Јакшићеве тихе патње за конобарицом којој се дуго није усудио да искаже своје најдубље емоције.
Није дозвољавао да му друга газдина ћерка сипа вино. Увек је тражио Милу, макар мислима и очима. Једном приликом, није успео да је затекне. Од локалних гостију у кафани је начуо да је отишла у госте.
Дан по дан и наређало се десет дана без ње. Том приликом је настао и један од стихова из песме посвећене њој:
„Ана точи, Ана служи, ал за Милом срце тужи”.
Напамет је знао њене црте лица
Знао је сатима да уз вино црта по кафанским столовима или салветама њен лик. Готово је напамет знао њене црте лица.
Стидљиво и из далека маштао је о заједничком животу, ни не помишљајући да јој саопшти своја осећања, све до тренутка када одлучује да објави песму „Мила” у листу „Седмица” под псеудонимом. Док је лист био у штампи, други Ђура, путујући глумац, „отима” му Милу, жени је и одводи у Нови Сад.
Ђура Јакшић је тада остао без жене свог живота, али и саме воље и жеље за радом и стварањем. Сматра се да је и у појединим иконама уткао њен лик.
Након једне бурне кафанске ноћи у родном селу, где је завршавао радове у цркви, али и добацивања сталних гостију, у бесу одлази и ножем оштећује икону Богородице на којој је радио, у намери да је у потпуности уништи. Његов „подухват” осујетио је његов пријатељ који га је у томе спречио.
Живот у три стиха
У поворци током преношења посмртних остатака 1907. године налазила се и његова Мила. Постоје приче да су присутни баш у лицу тада седамдесетогодишње старице препознали лик са чувене слике Ђуре Јакшића „Девојка у плавом”.
Иако се више никада након њеног одласка у Нови Сад нису срели, Ђура је њене карактеристичне црте имао урезане у памћењу.
Према појединим изворима, Мила никада није схватала Ђурину љубав озбиљно. Утеху и својеврсно оправдање нашла је у чињеници да је Ђура био познати боем и пијаница.
Јакшић се оженио, а са супругом Христином добио је две ћерке и два сина – Милоша, Белуша, Тијану и Милеву.
Ђура Јакшић је био велики родољуб, Живот је провео поносито пркосећи себи и другима, у упорној унутрашњој борби против свега што је било изван њега и његових могућности. Готово да је свој живот успео да спакује у само три своја стиха:
„Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се, место срца, ухватио лед.”
