Ђорђе Станојевић био је физичар, ректор Универзитета у Београду, управник Астрономске и метеоролошке опсерваторије, конструктор прве радио-станице у Београду и пионир електрификације у Србији.
Станојевић је дипломирао 1881. године на Великој школи у Београду.
Током више деценија рада, осим питања електрицитета и његове употребне вредности, бавио се истраживањима из области физике, механике и астрономије, као и новим техничким проналасцима, попут фотографије у боји и расхладних уређаја.
Станојевић је као питомац Министарства војног био на студијама и пракси у најпознатијим астрономским и метеоролошким опсерваторијама Европе (Потсдам, Хамбург, Медон, Гринич, Кју и Пулково).
Као награду за свој рад, Станојевић добија позив од Париске опсерваторије да учествује у научноистраживачкој експедицији ради проучавања Сунца, и то у Петровску, где је учествовао у проучавању потпуног помрачења.
Станојевић је објавио неколико научних радова из астрофизике у издањима Париске академије наука. То су уједно и први научни радови из астрономије уопште код Срба.
Заслужан је за увођење првог електричног осветљења у Београду и Србију крајем осамдесетих година 19. века, уместо до тада преовлађујућег гасног.
То је Београд увело међу прве пријестонице Европе са потпуним електричним осветљењем.
Станојевић је био редовни професор физике и механике на Војној академији и редовни професор експерименталне физике на Великој школи у Београду.
Он је током каријере био редовни професор Универзитета у Београду, а затим декан Филозофског факултета и ректор Универзитета.
Станојевић је био пријатељ и поштовалац дела Николе Тесле, а написао је и књигу „Никола Тесла и његова открића“.
Заслужан за изградњу првих хидроелектрана у Србији: „Ужице“ на Ђетињи, „Вучје“ на Вучјанци, „Ниш“ на Нишави, „Велико Градиште“ на Пеку, „Власотинце“ на Власини, „Ивањица“ на Моравици и „Зајечар“ на Тимоку.
Ђорђе Станојевић конструисао је Београдску термоцентралу, а заслужан је и за прво демонстрирање радија 1908. године у српској престоници.
