Држава се бескрајно труди да дигитализује нацију, уместо да се потруди да пружи субвенције сиромашнима за струју и храну. Држава треба да направи још 50 народних кухиња, још прихватилишта, лекарских ординација за старе, сиромашне, болесне. Уместо тога, граде се стадиони, на којима се докони недељом породично друже, шетају, евентуално погледају утакмицу друге лиге (ако нема прве).
Држава треба свима да даје пензију или социјалну помоћ барем у висини минималне зараде, јер са 30.000 динара тешко се може издржати и 10 дана, а камоли цео месец. Много је оних који имају мање од тога или ништа. Не би требало да се пружа скупа захвалност само богатим спортистима за њихове заслуге и успехе, него захвалност свима који су изнедрили све добре генерације младих људи (професорима, учитељима, тренерима).
И, на крају, оно што је најмање компликовано – да се свим грађанима да једнака шанса за срећу слањем коверата за наградну игру „Узми рачун и победи” као што је било донедавно, а не да све мора електронски. Немају сви компјутере, паметне телефоне, интернет, нису дигитално обучени и писмени, а заслужују да се, макар мало, понадају свом комадићу среће.
Ирена Станковић,
професор солфеђа, Београд
