Овог месеца навршило се 110 година од када су погубљени Данило Илић, Вељко Чубриловић и Михајло – Мишко Јовановић, тројица припадника „Младе Босне“ и учесникâ Сарајевског атентата.
Тројица мученика, противно законима Аустроугарске, тајно су сахрањена да њихови гробови не би постали места ходочашћа и подстицала народ да их слави као јунаке.
Мане Крнић, професор цртања у Учитељској школи, тражећи пејзаже за сликање, у близини села Нахорева, од сељака је сазнао да је један младић из млина у којем је преспавао у ноћи између 3. и 4. фебруара 1915. године видео полицајце како копају раке. После Првог светског рата Крнић је о овоме обавестио власти. Њихове кости су пренесене у заједничку гробницу младобосанаца на кошевском гробљу. Од 1939. године почивају заједно са осталим видовданским херојима у крипти капеле видовданских хероја на Кошеву.
Данило Илић био је учитељ, публициста, преводилац, револуционар. Рођен је у Сарајеву 27. јула 1889. године. Његов отац Илија био је обућар и умро је када је Данилу било пет година. Живео је са мајком Стојом која је зарађивала за живот перући веш богатијим породицама, а касније је своју кућу у улици Опркањ бр. 3 претворила у пансион и издавала собе ђацима.
Улица Опркањ налази се у језгру Башчаршије. Од 1921. па све до деведесетих носила је назив Данила Илића, када јој је враћен назив Опркањ.
Хаџија
Илић је после Српске основне школе завршио Нижу трговачку школу 1905. године. Није могао да нађе запослење па је радио као продавац новина, шаптач у путујућем позоришту и туцао је камен по каменоломима. Ови тешки послови нарушили су му здравље. Добио је државну стипендију и уписао се у Учитељску школу, коју је завршио 1912. године. По завршетку школе Данило Илић је намештен у Автовцу код Гацка, где је радио два месеца, одакле је премештен у Фочу. Ту је био месец дана, па се вратио у Сарајево. У служби Српске народне банке радио је пет месеци.
У јуну 1913. године Илић је на позив Владимира Гаћиновића, револуционарног идеолога „Младе Босне“, отишао у Швајцарску с пасошем фарбарског радника Илије Судара. Пошто није имао довољно новца за превоз, највећи део пута је препешачио. У Швајцарској се срео са Гаћиновићем и са неколико руских револуционара. Након повратка из Швајцарске, а на вест о избијању Другог балканског рата, Илић је пешице отишао у Србију. Ту је као добровољац радио као болничар у болници у Велесу, где су били смештени српски рањеници оболели од тифуса. Након завршетка рата вратио се у Сарајево. Тада је добио надимак Хаџија, јер је пријатељима причао о свом путу у Швајцарску и Србију.
Критика одсуства националног питања
Познат као оштар критичар социјалдемократске партије због запостављања националног питања и конзервативне организације, сматрао је да су основне идеје социјализма, за које је сматрао да подразумевају и право народа на самоопредјељење, толико искривљене да вође социјалдемократије у Босни и Херцеговини само што не говоре „да смо ми Босанци срећни што смо колонија“. Са Јовом Шмитраном је маја 1914. године покренуо раднички недељник „Звоно“ у чијем је геслу сажео свој став о слободи: „Преко националног ослобођења свеопштем ослобођењ“.
Пред Први светски рат бавио се преводилачким послом. Превео је: „Пламено срце“ и „Поздрав ослобођеном човечанству“ Максима Горког, „Париска комуна и идеја државе“ Михаила Бакуњина, „Лаж парламентаризма“ Пјера Рамуса Рамија, „У тамну даљину“ Л. Андрејева, „Мисли о уметности и критици“ Оскара Вајлда. Превод „Милост Писмо госпође Дифрез господину Јакову де Лалоб“ нађен је међу конфискованим књигама које су враћене мајци после његовог погубљења. Сви Илићеви преводи, два писма мајци из тамнице, неколико биографских радова о њему и песма Алексе Шантића „Данилу Илићу и његовим друговима“ штампани су у „Споменици Данилу Илићу“ коју су припремили његови преживели пријатељи 1922. године
Познанство са Принципом
Са Гаврилом Принципом упознао се у јесен 1907. године, када је овај изнајмио собу код његове мајке да би похађао Нижу трговачку школу у Сарајеву. Обојица су волели да читају, па су их повезале књиге и заједничке идеје револуционара. Судбина је одредила да се ова два човека срећну и постану пријатељи да би запалили читав свет својим делом.
Млади учитељ Илић, спона између свих генерација младобосанаца, вођен жељом за правдом и слободом, узео је најтежи крст, да буде у исто време убица и жртва, судија и мученик. Технички организатор Сарајевског атентата је у дане пред Видовдан хтео да одустане сумњајући у сврсисходност политичких убистава. Мислио је да од атентата неће бити користи, јер није изабран најбољи моменат. О томе је расправљао са Принципом који није хтео да одустане. Пошто Илић није хтео да остави пријатеље, наставио је са техничким припремама за атентат. Док су Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић набавили оружје у Београду и враћали се за Сарајево, Илић је регрутовао још тројицу учесника атентата: Мехамеда Мехмедбашића, Васу Чубриловића и Цветка Поповића. Осим организовања атентата, Илић је донео оружје (пиштоље и бомбе) из Тузле од Мишка Јовановића и поделио га шесторици завереника уочи самог атентата.
Достојанство
У Босанској пошти објављен је план кретања Франца Фердинанда с намером да што више људи изађе на улице и поздрави надвојводу. На основу овог плана Илић је са Принципом разрадио детаљан план за извршење атентата и распоредио атентаторе. Шест завереника је подељено у три групе на удаљености од 300 метара. План је био да прва група започне бацањем бомби, а у случају да промаши, на ред би дошла следећа група.
Данило Илић је ухапшен на дан атентата послеподне у својој кући. На суду је тврдио да Србија није крива за наоружавање атентатора и да би она спречила акцију младобосанаца да је знала за њу. Осуда учесника у Сарајевском атентату проглашена је 28. октобра 1914. године. Данило Илић, Вељко Чубриловић и Михајло – Мишко Јовановић осуђени су на казну смрти. Погубљење је извршено између девет и десет часова у сарајевском гарнизону у Сарајеву 3. фебруара 1915. године. Од тројице осуђених, Илић је обешен последњи. До пред саму смрт се држао достојанствено, што је забележио и један бечки лист: „Уочи извршења казне, нарочито се истицао мирним и стоичким држањем осуђени учитељ Илић“. Државни џелат Алојз Зајфрид, који је извршио пресуду, тврдио је да храбријих и мирнијих делинквената у својој пракси није видео.
Вера у општу ствар
Илић је био висок растом, прилично развијен, дугуљаста лица са јако изразитим цртама, које су одавале човека јаких осећања и патњи, бледолика лица, великих, крупних и туробних очију. По тврдњама историчарâ Сарајевског атентата, носио је увек црну машну да би га подсећала на пролазност живота. Од уписа у Учитељску школу био је васпитач својих другова покренувши их на борбу и рад, на дужност и пожртвовање. Данило је веровао да све што се ради треба да се ради за друге, за општу ствар. Од речи је прелазио на дела преко којих је отишао у бесмртност. Данило Илић је један од младобосанаца који су живот дали на жртвенику српске слободе.
Интересантно за Илића као и за већину младобосанаца је да нису пили алкохол нити ступали у сексуалне односе. За Илића је владало мишљење да избегава жене. Али је једној девојци, која је радила у једној сарајевској посластичарници у коју је често свраћао, поклањао цвеће, дописнице и књиге.
Данилу Илићу и његовим друговима
Соколи сиви! Ви бесте олује
Што носе вести сунчанијех дана,
Где ћемо једном слушати славује
У гордом цвету завичајних грана.
С Висина ваших слетели су бели
Ангели, свуда трубама да јаве:
Недеље светле и видике плаве
И у храм братства скупе народ цели.
Из ваших срца-из вулкана живих,
Избише ватре велике и лепе,
К’о зора рана сврх тимора сивих.
И сва се срца огрејаше бона,
И у тамнице студене и слепе
Слепрша песма Спасовданских звона.
Алекса Шантић
