Алојзије Степинац, загребачки надбискуп током Другог светског рата, имао је кључну улогу у подршци Независној Држави Хрватској (НДХ) и њеном усташком режиму. Његова сарадња са властима НДХ обухватала је јавну подршку, организацију свештенства и директну комуникацију са врхом усташке власти.
Рани контакти са усташким вођством
Већ 12. априла 1941. године, док су се још водиле борбе са немачким и италијанским трупама, Степинац је посетио Славка Кватерника, тадашњег „војсковођу“ НДХ, и честитао му на успостави нове државе. Неколико дана касније, 16. априла, примио је Анту Павелића у званичну посету и приредио вечеру за усташке емигранте у надбискупском двору.
Позив свештенству на сарадњу
Дана 28. априла 1941. године, Степинац је издао окружницу свештенству загребачке надбискупије, позивајући их да сарађују са властима НДХ и подстичу вернике на исту. У тој окружници, НДХ је назвао „католичком државом“ и истакао потребу за њеним очувањем.
Након бискупске конференције 26. јуна 1941. године, Степинац је предводио католички епископат у аудијенцију код Павелића, где су му изразили лојалност и подршку. Ова сарадња резултирала је тиме да је преко стотину свештеника активно учествовало у раду усташких власти, укључујући организацију логора, табора и других институција.
Свештеници који су активно учествовали у злочинима
Под утицајем Степинчевих позива и опште политике Католичке цркве у НДХ, велики број свештеника је не само подржавао, већ активно учествовао у прогону и уништавању српског народа. Навешћемо нека од најважнијих имена:
Мијо Бабић
Фра Мијо Бабић био је један од најпознатијих фрањеваца-усташа. Познат је као организатор присилних покрштавања Срба у Лици, Босни и Херцеговини. Био је и члан Уреда за вјерска питања у Влади НДХ и активно је радио на плановима масовне конверзије Срба у католичанство, што је често био увод у истребљење.
Томислав Филиповић – Мајсторовић
Фра Томислав Филиповић, познат под надимком „фра Сотона“, био је католички свештеник који је постао један од најсвирепијих управника логора Јасеновац. Одговоран је за масовна убиства у самом логору, где је директно учествовао у клањима и мучењима затвореника.
Сотонић Гргур
Фра Сотонић Гргур био је активан у присилним покрштавањима и организацији прогона Срба на подручју западне Босне. Он је био један од оних који су сарађивали са локалним усташким заповедницима у припремању масакра над цивилним становништвом.
Јулије Морачевић
Фра Јулије Морачевић, жупник из Дервенте, био је умешан у убијање и присиљавање Срба на прелазак у католичку веру. Његов рад је директно допринео уништавању српске заједнице на том подручју.
Фра Бруно Кларић
Фра Бруно Кларић, жупник у Чапљини, активно је учествовао у организовању прогона Срба из Херцеговине. Свједоци су навели да је лично присуствовао ликвидацијама и надгледао акције спаљивања српских села у околини.
Фра Лео Петрековић
Фра Лео Петрековић био је један од најближих сарадника усташког режима у Госпићу. Организовао је покрштавања под присилом и био умешан у припрему транспорта Срба у логор Јадовно, где је велики број жртава зверски ликвидиран.
Фра Јосип Шалић
Фра Јосип Шалић, жупник из Оточца, био је познат по својим проповедима у којима је позивао на истребљење „шизматика“ (како су често звали Србе). Његове активности су укључивале учешће у формирању локалних усташких милиција које су изводиле масакре у долини реке Гачак.
Организована покрштавања као увод у погроме
Током лета 1941. године, по налогу Павелићеве власти и уз подршку Степинца, католички свештеници су у великом броју спроводили такозвана „масовна покрштавања“ Срба, нарочито на подручју Лике, Баније, Кордуна и Славоније. Често би се након покрштавања — чак истог дана — усташе враћале и побиле целе породице које су на силу преведене у католичку веру.
Један од таквих случајева забележен је у Глини, где је 1941. године у храму Светог пророка Илије побијено више од 260 Срба након присилног покрштавања. Бројни извори наводе да су у припреми тих акција учествовали локални католички свештеници у координацији са усташким властима.
Има их наравно још много, али ово су нека од најважнијих имена.
Подршка организацијама које су спроводиле терор
Степинац и Католичка црква у НДХ подржавали су не само појединце већ и читаве верске заједнице које су се ставиле у службу усташког режима. Многи манастири и жупе служили су као места за покрштавање Срба под претњом смрћу, а неки су коришћени и као привремени сабирни логори пре депортације у Јасеновац, Сисак или Стара Градишка.
Поред покрштавања, постојали су и случајеви када су католички свештеници, обучени у униформе усташа, лично учествовали у пљачки, паљењу села и масовним убиствима, посебно у подручјима Кордуна, Баније, Лике и Херцеговине.
Католичка црква је Степинца представила као жртву комунизма
Иако је након рата Католичка црква покушала да Степинца прикаже као „жртву комунистичког прогона“, бројни документи, сведочења и анализа његовог понашања током рата недвосмислено показују да је његова одговорност за страдање Срба у НДХ веома велика.
Његов позив свештенству да брани НДХ био је не само политички акт, већ и охрабрење за масовне злочине који су уследили.
Писма папи и ставови према Србима
У писму папи Пију XII од 16. маја 1941. године, Степинац је навео да се води „очајна борба на живот или смрт између шизме представљене у српству и католичанства представљеног у Хрватима“. Такође је изразио жељу да се Хрватска претвори у католичку земљу, уз подршку власти НДХ.
Након масакра у Глини, где су усташе убиле око 260 Срба, Степинац је 14. маја 1941. године упутио писмо Павелићу, изражавајући забринутост због убистава без суђења, али је истовремено навео да су „Срби у ових двадесет година своје владавине починили озбиљне злочине“.
Улога у војсци и црквеним организацијама
Почетком 1942. године, Ватикан је именовао Степинца за апостолског војног викара Павелићевих усташа и домобрана. Он је тада именовао домобранске душебрижнике и поделио им жупничку јурисдикцију.
Његови заменици били су свештеници Стјепан Вучетић и Вилим Цецеља, истакнути усташе. Војни свештеници су имали важну улогу у подстицању припадника хрватских оружаних снага на вршење масовних злочина над Србима.
Такође, као председник бискупских конференција, Степинац је управљао организацијама попут „Католичке акције“, „Великог крижарског братства“ и „Домогоја“, које су активно сарађивале са усташама и учествовале у успостављању усташке власти.
Осуда и каснији период
Након рата, 11. октобра 1946. године, Степинац је осуђен на 16 година затвора због сарадње са усташким режимом, укључујући позивање свештенства на сарадњу са НДХ и подршку усташким властима.
Ове чињенице указују на то да је Алојзије Степинац активно подржавао НДХ и позивао католичко свештенство да учествује у њеном очувању и унапређењу, што је оставило дубок траг у историји региона и пре свега траг у историји српског народа који је у свирепим злочинима изгубио преко милион људи.
