Српски владар Стефан Урош IV Душан Немањић на данашњи дан, 16. априла 1346. године крунисан је за цара. Крунисање су извршили патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон у Скопљу. Тако је цар Душан Србију уздигао на ниво царевине.
Титула цара Душана од 1346. године је гласила „Стефан у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима“
Србија је постала царевина с пуном амбицијом да замени упола сломљену Византију. То казује и нова титула Душанова, која га означава као „цара Србљем и Грком“ и његова изрека да му је Богородица помогла да „краљује великим и славним градовима грчким и да буде наставник великим и светим царевима грчким“.
Поставши цар, Душан је наградио све своје важније сараднике. Како се сам попео у чину, по византијском узору, тако је по исто обрасцу унапредио и њих. Титулу деспота, највишу после царске, добио је царев полубрат Симеон, затим брат царице Јелене Јован Асен, и Јован Оливер, супруг Душанове маћехе Марије, оснивач манастира Леснова.
Проглашење патријаршије
За свечани чин крунисања, које је требало да видно, за све векове обележи врхунац моћи српске државе, сјајни успех генерацијама плански прибиране и развијане народне енергије, чињене су велике припреме. Било је потребно да уз царство стоји и патријаршија, највећа црквена уз највећу световну власт, а уз цара патријарх који би извршио крунисање. Није се могло ни мислити на цариградског патријарха, а на бугарског за такав чин у српској држави није се хтело мислити. За патријарха српског Душан је прогласио архиепископа Јоаникија, свог доброг сарадника, који је раније био логотет.
Пристанак за проглашење Српске патријаршије дали су само од Душана у пола или сасвим зависни црквени поглавари, бугарски патријарх, светогорски прота и аутокефални охридски архиепископ. Проглас, према томе, није био строго канонски него више израз самовоље и сопствене снаге. Ради тога и ради политичког карактера читавог акта бацила је после Цариградска патријаршија проклетство на нову српску црквену тековину и прекинула везе са њом.
Душан – први српски цар
Када се говори о првом српском цару, треба поменути да још од владавине краља Милутина има знакова који антиципирају идеју царства у Србији. Период од Милутиновог освајања византијских територија – посебно након 1299. године, одоносно од Милутинове женидбе са Симонидом – па до Душановог крунисања за цара 1346. године може се сматрати периодом „убрзаног приближавања царству“. Историчари уметности су одавно утврдили да је Милутин у бројним црквама из његовог времeна осликан у царској одори, са крунама које су носили василевси.
Такође, у инсигнолошком смислу, како је указао Светозар Радојчић, изједначавање српског са константинопољским владарским домом било је спроведено већ почетком XIV века, када је, уз краља Милутина и краљица Симонида почела да носи царско рухо и царске знаке. Симонида је била прва српска краљица која је на портретима приказивана с високом прополомом на глави и са жезлом (баион) у руци, одевена у раскошну хаљину изразито широких рукава, какве су носиле и ромејске августе.
Оно што деда Милутин није могао да досегне успело је његовом унуку Душану.
