Последњих година све чешће чујемо да је негде у свету нека животиња изумрла, или да је остао јако мали број јединки неке животиње коју узимамо здраво за готово, као што је на пример носорог или бенгалски тигар. У Србији, ситуација није ништа боља и поред најпознатијег белоглавог супа још много врста је на ивици нестанка.
Свет се хиљадама година мења интервенцијама човека
Свет се већ хиљадама година уназад стално мења интервенцијама човека, људи настоје да измене природу како би је учинили што удобнијом себи за живот, али оно што је удобно за човека углавном је јако неудобно, па чак и кобно за животиње.
Тамо где су некад биле шуме и пољане сада су градови и фабрике, звучно и ваздушно загађење. Станишта на којима животиње могу да живе све више се сужавају и полако нестају, ако томе додамо и то да људи воле да иду у лов па и криволов јасно нам је што велики број животињских у свету и у Србији полако изумире.
Угрожене дивље врсте у Србији одређује Завод за заштиту природе Србије
Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива. Угрожене врсте евидентиране су и у такозваним црвеним књигама, односно листама.
Овим правилником обухваћене су чак 2.633 дивље врсте, а њиме су утврђене и мере заштите свих угрожених врста. Ово су неке од најугроженијих.
Мрки медвед
Србија је јединствена у Европи по чињеници да је настањују припадници три популације мрких медведа, динарско-пиндске, карпатске и старопланинске.
Крајем двадесетог века ситуација за мрке медведе у Србији и није била баш повољна, било их је свега неколико десетина, данас је, срећом, њихов број у порасту.
Ови медведи углавном насељавају подручја Таре, Старе Планине и североисточне Србије.
Већина мрких медведа тешка је између 130 и 300 килограма. Одрасле женке мрког медведа које живе у Европи теже просечно 100 кг, а мужјаци 150 кг, док поједини примерци пређу и 300 кг.
Европски мрки медведи су знатно мирнији од својих северно-америчких рођака и настоје да избегавају људе, али женке умеју да буду изузетно агресивне када чувају младунце.
Текуница
Текуница је глодар из породице веверица, али за разлику од веверица живи под земљом у мрежи ходника које сама копа. Углавном је распрострањена на подручју Војводине, Старе Планине и око Власинског језера.
Популација текунце је почела значајно да опада још у 19. веку због интензивирања пољопривреде и индустрије. Данас јој представља проблем одсуство стоке која испашом одржава одговарајућу, ниску, травну вегетацију.
Може бити дуга до 20 центиметара и тежити 200 – 400 грама, зависно о полу и доступности хране на подручју у којем живи. На сваки знак опасности оглашавају се снажним пијштањем, упозоравајући остале чланове породице.
Изумирање ове врсте угрожавају и неке птице грабљивице које се њом хране, као што су степски соко и орао крсташ.
Рис
Ово вероватно многи нису знали али у Србији живи рис, или бар покушава да опстане, и у нашој земљи постоје чак две популације ове животиње, карпатска на истоку Србије која полако повећава бројност и балканска на Косову и Метохији чија се популација драстично смањује.
Балкански рис је највећа мачка на овим просторима и подврста је евроазијског риса.
По проценама из 2019. године у Србији живи између 100 и 120 јединки ове дивље мачке, што је ставља на листу критично угрожених животиња којима прети истребљење. Угрожен је највише због лова и криволова, јер има крзно од ког се праве скупоцене бунде.
Степски соко
Ова птица грабљивица настањује подручје Војводине, углавном Северну Бачку и Банат.
Гнезди се у гнездима гаврана, врана, па чак и орлова, било да су напуштена или да он сам отера власника. Често се гнезди и у колонијама чапљи.
Степски соко је физички снажнији од много познатијег сивог сокола и скоро па је једнако велики као арктички соко. Поред птица лови и сисаре, посебно текунице и зечеве. Плен напада у лету, водоравним обрушавањем.
Главни узрок угрожености степског сокола је криволов.
Орао крсташ
Верује се да баш овај орао краси грб Србије, иако је он браон а орао на нашем грбу бео. Природно станиште ове огромне птице грабљивице је Фрушка Гора и Северни Банат.
Највећу опасност по овог орла представљају псетициди којима пољопривредници прскају своје усеве, и то је један од разлога што је 2016. остало само два пара ове птице.
Степски твор и шарени твор
Као и већина врста са ове листе и ови творови углавном настањују подручје Војводине, што нас доводи до закључка да је пољопривреда, бар ова модерна, изузетно опасна за велики број дивљих животиња.
Шарени твор поред Војводине настањује још и Пештер, Копаоник и Косово и Метохију.
За угрожену врсту шарени твор је проглашен 1996. године. Сматра се да је до смањења популације дошло услед уништавања његовог станишта култивацијом, односно узгојем пољопривредних култура и употребом отрова за глодаре што је смањило број доступног плена.
Природно станиште степског твора је Фрушка гора, али они немају јасно дефинисане границе своје територије, а упркос својој величини за један дан могу прећи и до 18 километара.
Белоглави суп
Вероватно најпознатија угрожена врста код нас је овај веома крупан лешинар чији распон крила достиже дужину од око 280 центиметара а може бити тежак и до 11 килограма.
Он се храни искључиво угинулим животињама и тиме спречава ширење заразе. Један од главних разлога за драстично смањење популације наше највеће птице је и престанак практиковања номадског сточарства.
Номадски сточари су за собом остављали тела угинулих говеда и то је представљало значајан извор хране за белогалве супове.
Ова врста лешинара је 1990. године била пред изумирањем и у Србији је тада остало само седам гнездећих парова.
Године 1994. основан је Фонд за заштиту птица грабљивица „Белоглави суп“ и отворено хранилиште Манастирина на које се од тада континуирано износе тела угинулих животиња и кланични отпад.
Захваљујући редовној исхрани бројност белоглавих супова се 2007. године повећала на 67 гнездећих парова односно око 300 јединки. Процењује се да је до данас тај број порастао на око 360 јединки, то опет није онолико колико би требало да их буде, али барем више нису на самој ивици изумирања.
Поражавајућ је податак да су готово све врсте животиња које живе у Србији мање или више угрожене у ту групу спадају чак и вук, срна, јелен и дивокоза, чија је популација углавном смањена последицама лова и криволова.
Кад погледамо да се на лисити угрожених врста Завода за заштиту природе Србије налази чак 2.633 врсте биљака, животиња и гљива можемо само да се запитамо да ли су то све врсте које настањују нашу земљу, шта ми то радимо и докле ће моћи овако.
