Другог децембра 1942. године, мала група научника у Чикагу остварила је револуционарно достигнуће које је заувек променило ток науке и глобалне историје. Под вођством бриљантног италијанско-америчког физичара Енрика Фермија, овај тим је извео прву контролисану нуклеарну ланчану реакцију, обележавајући почетак нуклеарног доба.
Овај историјски експеримент био је део „Мeнхeтн пројекта“, строго поверљивог савезничког подухвата током Другог светског рата, чији је циљ био да се нуклеарна енергија искористи како у војне, тако и у мирнодопске сврхе.
„Менхетн пројекат“ и његове амбиције
Мeнхeтн пројекат окупио је неке од најбриљантнијих умова тог времена, укључујући Леа Силарда, Роберта Опенхајмера и Едварда Телера. Иако су се касније фазе пројекта фокусирале на израду атомске бомбе, рани рад је био усмерен на разумевање и контролу моћних сила унутар атома.
Експеримент у Чикагу није био усмерен на оружје, већ на доказивање да се нуклеарна фисија може одржати у контролисаним условима, постављајући темеље и за нуклеарну енергију и за атомско наоружање.
Chicago Pile-1: Инжењеринг немогућег
Експеримент је изведен испод трибина Стаг Филда на Универзитету у Чикагу. Уређај, назван Chicago Pile-1 (CP-1), био је скромна гомила графитних блокова са уранијумским пелетима. Графит је служио као неутронски модератор, успоравајући брзе неутроне настале током фисије, док је уранијум био гориво за реакцију.
По данашњим стандардима, дизајн је био примитиван, без система за хлађење и заштите од радијације, јер је било предвиђено да производи минималну количину енергије.
Ферми и његов тим пажљиво су слагали реактор слој по слој, стално пратећи брзину реакција како би осигурали стабилност. Мере безбедности биле су подједнако основне: тим се ослањао на кадмијумске шипке за апсорпцију неутрона и заустављање реакције у случају потребе.
Као додатна мера предострожности, један научник је стајао са секиром, спреман да пресеца уже и убаци хитну контролу у реактор.
2. децембар 1942: Прва контролисана реакција
Кључни тренутак дошао је хладног зимског дана. Ферми је експеримент извео са изузетном прецизношћу, постепено извлачећи контролне шипке како би дозволио ланчаној реакцији да се настави.
У 15:25 часова, реакција је постала самoodржива. Током 28 минута, CP-1 је демонстрирао стабилну нуклеарну ланчану реакцију, производећи скромних пола вата енергије—довољно да осветли сијалицу.
Успех је био огроман. Фермијева мирна изјава, „Реакција је самooдржива,” прикривала је величину достигнућа. Тим је кратко прославио уз боцу кијантија, свестан да су откључали силу са огромним потенцијалом, али и опасностима.
Утицај и наслеђе пројекта Менхетн
Успешна демонстрација контролисане нуклеарне ланчане реакције била је кључна прекретница Мeнхeтн пројекта и претходила је атомским бомбама баченим на Хирошиму и Нагасаки 1945. године. Поред војних импликација, ово достигнуће је поставило темеље за развој нуклеарне енергије као извора енергије.
Догађај је означио и нову еру у науци, где су границе људског разумевања и могућности драматично проширене. Међутим, поставио је и дубока етичка питања о употреби нуклеарне технологије, питања која остају нерешена до данас.
Питање моћи и људске одговорности
Рад Фермија и његових колега на Чикашком Пилету-1 био је више од научног достигнућа; то је био тренутак који је редефинисао однос човечанства са најфундаменталнијим силама природе. Ово достигнуће показало је снагу сарадње у науци, али је такође нагласило огромну одговорност која прати такву моћ.
Док се и даље суочавамо са предностима и ризицима нуклеарне енергије, наслеђе 2. децембра 1942. године подсећа нас на потенцијал и опасности научног напретка.
