Олимпијске игре у Берлину 1936. године биле су значајне по много чему, али један детаљ који је дуго био скривен сада излази на видело. Наиме, спортисти Краљевине Југославије одбили су да пруже нацистички поздрав Адолфу Хитлеру током свечаног отварања игара.
Овај храбри чин, о којем готово да нема писаних трагова у домаћим архивима, открила је бивша атлетичарка Тамара Малешев. Након десет година исцрпног истраживања, своје налазе и ексклузивне фотографије представила је у књизи „Кругови Берлина 1936”.
Ова луксузно опремљена књига на српском језику објављена је од стране „Академске књиге” крајем прошле године, док је енглеско издање изашло пре десетак дана, што је био повод за промоцију у Београду. Малешев већ три деценије живи и ради у Охају.
Судбина 21 атлетичара Краљевине Југославије
Ауторка је у својој књизи детаљно истражила судбине 21 атлетичара Краљевине Југославије, укључујући Ивана Ванета Ивановића, Јована Микића Спартака, др Вељка Наранчића, Милана Степишника, Алексе Ковачевића, Јаше Бакова и Јелене Стојановић.
На идеју о бојкоту нацистичког поздрава дошла је уређујући Фејсбук страницу „Атлетски савез Југославије”. Приликом истраживања, наишла је на аутобиографију Ванета Ивановића, „Memoirs of Yugoslav”, у којој је он споменуо како су југословенски спортисти одбили да поздраве Хитлера. У тадашњим домаћим изворима о овом догађају готово да нема забележака, осим једне кратке реченице у новинама.
Одбијање да се пружи нацистички поздрав био је предлог Ивана Ванета Ивановића
Иван Ване Ивановић је био препонаш на 110 и 400 метара. Заједно са троскокашем и десетобојцем Јованом Микићем предложио је да спрски олимпијци не одговоре на нацистички поздрав и поздраве Хитлера.
Иако су организатори игара тврдили да је то „стари, традиционални олимпијски поздрав”, нашим спортистима је изгледао као нацистички поздрав. Ивановић и Микић су кренули да траже подршку од других репрезентација, а на крају су делегације само девет земаља, од 49 колико их је учествовало, одбиле да поздраве Хитлера. Чудно, али последица по њих није било, вероватно зато што су то урадили у договору са председником југословенског олимпијског комитета Стефаном Хаџијем, који им је саветовао да се распитају шта ће друге земље радити.
Тамара Малешев је у својој књизи приказала не само спортске резултате, већ и детаље из свакодневног живота спортиста, попут исхране, забаве и личних анегдота, што чини књигу јединственом у погледу обраде спортске историје. Она наглашава да је спортисте често сведено на име и резултат, занемарујући њихове животне приче.
На пример, једина сениорска трострука рекордерка Југославије у скоку увис, скоку удаљ и троскоку, Тамара Малешев, учествовала је на Олимпијским играма 1992. у Барселони под заставом МОК-а због санкција према СР Југославији.
Искуство је описала као најјаднијих 16 дана у свом животу, јер су били смештени на рубу олимпијског села поред женског затвора и нису смели учествовати на свечаном отварању и затварању игара.
Политика је увек била присутна у спорту
Малешев примећује да је политика увек била присутна у спорту, иако се спортисти често ограђују од ње. Олимпијске игре често су биле под сенком политике, као што су бојкоти Руса или Американаца, или ситуација са Југословенима 1992. године. Истиче да данашњи олимпизам више није фокусиран на саму суштину учешћа, већ на победе и представљање земље.
Подсећа на предлог Ванета Ивановића из 1952. године за реформу олимпијског покрета, који је сматрао да би спортисти требали наступати у белим дресовима без имена и презимена, како би се фокусирало на спорт, а не на представљање државе.
Жал што књига није написана раније
Тамара Малешев изражава жаљење што књига о нашим олимпијцима из 1936. није написана раније, док су још били живи сведоци. Разматра идеју да следећа тема буде Олимпијада у Барселони 1992. и сведочења њених учесника.
Она је имала много препрека у приступу архивама у Србији и бившим републикама СФРЈ, а ниједна релевантна институција није подржала ово издање. Бора Бабић, директорка „Академске књиге”, изјавила је да нису добили подршку ни од једне институције, укључујући Олимпијски комитет и Атлетски савез, нити је ико показао интересовање за књигу.
На промоцији књиге говорила је и Полона Сенц, унука Милана Степишника, барјактара наше репрезентације и бацача кладива.
Степишник је устао против Хитлера и на атлетском првенству у Италији 1941. године, када је одбио да упути нацистички поздрав.
Током Другог светског рата био је затворен у логору Дахау, где је правио таблете од репе за рањене Немце на руском фронту. После рата, вратио се у Словенију, где је био директор Творнице хемијске индустрије, али је убрзо ухапшен и осуђен за шпијунажу. Његов гроб никада није пронађен, а породица је годинама била стигматизована.
Полона Сенц је истакла да је њен деда био снажан лик у њиховим животима, упркос томе што га никада нису упознали. Његова прича, као и приче других спортиста из 1936. године, сада су сачуване у књизи Тамаре Малешев, која пружа дубоки увид у њихове судбине и историјски контекст њихових дела.
