Исаија Србин (друга половина XV века) био је веома образован српски писар и композитор двојезичних и чисто грчких химни. Музички је уобличио и сложио многе српске и грчке богослужбене Текстове.
Поред компоновања нових, сакупљао је и преписивао мелодије старих црквених песама. Његове композиције представљају две трећине сачуване српске средњовековне музике.
Исаија Србин је био јеромонах манастира Матејче недалеко од Куманова у скопској Црној Гори. Овај манастир био је богато културно средиште XV века. Пружао је уточиште многим писарима и сакупљачима попут књижевника Димитрија Кантакузина и дијака Владислава Граматика који је 1456. избегао из освојеног Новог Брда.
Музички је уобличио и сложио многе богослужбене текстове
У манастирском Поменику уписан је са титулом „мајстор Исаија“, која је у Византији 14. века могла да означава познатог и признатог професионалног музичара.
Исаија Србин музички је уобличио и сложио многе српске и грчке богослужбене Текстове. Поред компоновања нових, сакупљао је и преписивао мелодије старих црквених песама. Многа његова дела су кратке слоговне химне у част српских светитеља. Његове композиције представљају две трећине сачуване српске средњовековне музике.
Посланица кир Исаији од Димитрија Кантакузина
Исаији је посвећено дело Димитрија Кантакузина ,,Посланица свештенику и доместику кир Исаији“ („Посланије частному ва свештеникох и доместику кир Исаији грешни Димитрије Кантакузин, o Господи радовати се всегда мољу за ме молити се“) из средине осме деценије XV века, у којем Кантакузин узвраћа на несачувану Исаијину посланицу.
Овај спис је права књижевна посланица, са постављеним темама и њиховим складним обликом у композицији и заузима посебно и изузетно место у српској епистоларској књижевности.
Последовање
Исаија Србин је био плодан аутор аколутија (на црквенословенском послѣдованиѥ), антологија литургијских напева и поставки псалама, како његових тако и од других композитора.
Аколутија означава редослед богослужења (канонски часови или божански делови) састављен од музичких и реторичких елемената, од којих се први обично даје у музичком модусу или тону, према коме се певају литургијске композиције.
Поред тога, био је и добар писац мелодија на двојезичне текстове (словенске и грчке) и чисто грчких химни.
Српски Полијелеј
Његова најзначајнија, највећа и најсложенија композиција је Српски Полијелеј (πολϋέλεος σέρυϊκος, ποίµα ϊεροµονάχου йσαϊγ του σέρυου), двогласна песма на јутрењу, саздана од две целине на основу псаламских стихова 134. и 135. (II глас).
Први део на текст 134. псалма је на црквено-словенском језику српске редакције, а други део, на текст 135. псалма је на грчком језику.Ова обимна Исаијина композиција одликује се особеном архитектонском конструкцијом целине и мелодијском напетости. Напеви се постепено проширују, а мелодије се после свака четири стиха развијају до невероватно мелизматичних нумера на крају Полијелеја. Она је веома захтевна, па и технички недостижна и за многе данашње извођаче.
Потребни су изразити гласовни квалитети, одлична концентрација и смисао за извођење изузетно обимне, а по структури сложене композиције дугог трајања. Претпоставља се да је у манастиру Матејче, поред јеромонаха Исаије, било још даровитих појаца који су, поред њега, могли да учествују у извођењу ове, по структури и мелодици, изузетно захтевне композиције.
Трисвета песма
Исаија Србин написао је мелодију за двојезичну Трисвету песму (Трисагија или Трисагион) у којој се испољавају нове карактеристике форме и стила.
Трисвета песма – молитва „Свјатиј Боже, свјатиј Крјепкиј, свјатиј Безсмертниј, помилуј нас!“ која се пева на православној литургији и погребу. Обраћа се светрема лицима Свете Тројице. Од 5. века ушла је у ширу богослужбену употребу.
Димитри Кономос је установио да варијанте записа Трисвете песме карактеришу мелодијски обрасци својствени конзервативнијој азматској традицији из XIV столећа. Она је једноставније линеарне структуре, са сведенијим мотивима у поређењу с другим композицијама исте врсте у грчким рукописима.Једна од варијанта Трисвете песме (f. 155r), с грчким текстом у основи, потврђује да Исаија није био невешт композитор, лимитиран општепознатим звучним фундусом у жанру песама које се поју на централном богослужењу – Евхаристији.
Штавише, успео је да уведе нове, оригиналне елементе и да их успешно уклопи у традиционалну форму.
Исти закључак аутор је изнео и у вези с двојезичном песмом (f. 159r) у којој је дошло до израза Исаиијино искуство прилагођавања мелодије словенском, односно грчком језичком предлошку.
Неумски зборник Исаије Србина
Исаија Србин је саставио и исписао већи број својих композиција на српскословенском и грчком језику у касновизантијском неумском музичком зборнику, данас похрањеном у Националној библиотеци у Атини (под бројем 928).
Овај зборник је на неки начин антологија српске музике тог времена, тако да се поред Исаијиних остварења овде налазе и композиције кир Стефана Србина и јеромонаха Николе Србина, као и Грка који су стварали у Србији.
Исаијин зборник, као врхунско остварење српске уметности пред пад деспотовине, остаје вредан извор у тиховању будућих векова, а такође, свој пут је нашао и до моравских дворова XVI века и тамо био преписиван до касног 18. века.
Српско- византијска школа
Исаијине мелодије, неке силабичне, друге више мелизматичне, показују његову инвентивност и способност да у композиционе оквире византијског појања унесе нове и оригиналне елементе, посебно из српске традиције, стварајући тако нов и препознатљив стил назван српско- византијска школа.
Исаијина музика, упркос сумраку српске духовности тог времена, није меланхолична за разлику од његових савременика.
Душан Радић у музичкој драми „Смрт мајке Југовића“ у дело инкорпорира Исаијин напев “Ходите сви Земљородни”, у интерпретацији појца Павла Аксентијевића.
Делимична листа радова
Свети Боже (Αγιος ο Θεος) Двојезични трисагион,
Грчки Трисагион,
Српски Полијелеј (Πολυελεος Σερβικος), једна грчка и једна српска верзија,
Χριστος Аνεστη (Христос Воскресе), пасхални тропар (тропар за прославу Васкрса),
Псаломник,
Алилуја (Четири различита записа),
Васкликнете богови,
Крсту Твојем,
Ходите сви Земљородни,
Јелици,
три стихире на Ваведење,
Стихира за Богојављење,
Стихира св. Теодосију општежитељном.
Исаија Србин – Кресту Твоему (Ансабл ренесанс, 1982.)
Литература
Томислав Јовановић – Хрестоматија средњовековне књижевности 2 – Српска књижевност, Београд 2012.,
Роксанда Пејовић , Средњевековна музика,
Сима Ћирковић и Раде Михаљчић – Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
Музичка енциклопедија 1 (Аа-Го), Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb,
Ђорђе Трифуновић – Азбучник српских средњевековних књижевних појмова, Нолит, Београд, 1990.
Весна Пено, О истраживањима црквеног појања у средњовековној Србији, Музикологија 16-2014. Музиколошки институт САНУ,
Станоје Бојанин, Љубомир Милановић, Милош Цветковић – Гласови и слике, Облици комуникације,
на средњовековном балкану (IV–XVI век), Београд, 2020.,
Даница Петровић, Црквени музичари – духовници и уметници, Црквене студије 07 – 2010.,
Соња Маринковић – Српска музика, Београд, 2008.,
Александра Фостиков, Организација занатства у урбаним центрима средњовековне Србије, Историјски часопис 70 – 2021.,
Мелита Милин – Љубица Марић – Компоновање као градитељски чин, Музиколошки институт САНУ, 2018.,
Давор Мандић – Српска старокњижевна философија са освртом на савремене токове, Ваqево, 2014.,
Мелита Милин, Два прилаза једном драмском тексту, Коњовићева “Отаџбина“и Радићева “Смрт мајке Југовића”, Српска музичка сцена, Музиколошки институт САНУ, 1995.
