Немогуће је набројати чуда која Пресвета Богородица преко свог појаса излива на вернике, а посебно на нероткиње. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород. У грчким, па и светским медијима о томе се свакодневно пише. Стотине хиљада сведочанстава је о томе написано, па чак је и број књига о овим чудима огроман. Највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед је Часни Појас Пресвете Богородице. То је светиња која је обишла цео свет и коју је, према предању, од камиље длаке начинила сама Богородица. Верне жене које пате од неплодности често прибегавају часном појасу Пресвете Богородице: постоје небројена сведочанства о чудима исцељења уз помоћ ове велике светиње. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота.
Познато је да у време сахране Пресвете Богородице апостол Тома био у Индији, где је ширио Радосну вест. Апостол Тома је стигао тек трећи дан након њеног упокојења и пошто је био неутешан и желећи да се опрости од Богородице, затражио је да се отвори њен гроб. Апостоли су испунили Томину молбу и били запањени – гробница је била празна, али је из ње излазио диван мирис. Апостоли су почели да се моле, желећи да им Бог открије где је нестало тело Његове Мајке. Тог дана увече се пред њима појавила Пресвета Богородица и поздравила их: „Радујте се! – јер сам са вама у све дане!“ Тада је, утехе ради, Богородица са неба бацила свој појас, који је Тома потом однео осталим ученицима.
Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М. Теодосије је вратио појас у Јерусалим, одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта.
У току владавине Леондија Софуа (886-912) појас Пресвете Богородице поштован je као велика светиња и био је положен у златни ковчег. Крајем 9. – почетком 10. века овај ковчег је први пут отворен на захтев цара Лава Мудрог. Његову жену, царицу Зоју, савладао је нечисти дух, а Лав Мудри се молио Богу за њено исцељење. Једном је цар имао визију да ће његова жена бити излечена ако јој се на њу положи појас Богородице. На молбу цара и уз дозволу патријарха, ковчег је отворен. Прво чудо које су видели је да већ десет векова појас, који се чувао у ковчегу, ни мало није пропао, већ је сачуван у свом изворном облику. Чим је стављен на болесну жену, нечисти дух, који ју је обузео – нестао је. У знак захвалности царица Зоја је извезала цео појас, али не обичним концем, већ златним, који је тако добио свој данашњи изглед.
У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник Светог појаса, док је раније слављен заједно са Покровом (1. јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира. У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију, како би милошћу Божијом преко ове светиње заустављали епидемије куге и колере, многе исцељивали, па чак и васкрсавали. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:
Једном приликом, монаси манастира Ватопед гостовали су у и кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод, иако је море било мирно, нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.
За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.
1864. године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.
У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.
1894. је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало “Господе помилуј”.
До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород.
Немогуће је набројати чуда која Пресвета Богородица преко свог појаса излива на вернике. У грчким, па и светским медијима о томе се свакодневно пише. Стотине хиљада сведочанстава је о томе написано, па чак је и број књига о овим чудима огроман.
Ходочасници у манастиру Ватопед верују да копија чудотворног појаса има исту моћ као и оригинал. Мали појасеви, које праве монаси манастира Ватопед, освештани појасем Богородице, имају велику исцелитељску моћ. Копије овог појаса преносе се из руке у руку. Људи их шаљу једни другима, чак и у различите земље, лечећи своје болести и тегобе.
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Никола Животин
