Трагедије се дешавају ниоткуд, изненадно, без најаве и времена за припрему. И људи који су верни Богу бивају затечени. Све се окреће наглавачке. Као да Бог нестаје пред њима. Када нам је све по вољи, онда је Добар, но када се све преокрене неумољиво и изненада, онда постоји осећај не само одсуства, него и непостојања Његовог. Ипак, неретко уместо укуса смрти, окусимо јединствено искуство чуда.
Млади пар, људи уистину предани Цркви, искрено посвећени, с простодушношћу свој живот предају у руке Божје. Он их благосиља обема рукама. Духовна чeда старца Порфирија, познатог савременог и просветљеног светитеља, који грли њихов живот са свим његовим доживљајима. Он им је штит од сваке невоље, заштита од сваке претње. Његова молитва превазилази све препреке. Мирно, благодарно и безбрижно теку дани. А Бог им дарује и петоро веселе дечице: две девојчице и три дечака. Најстарије од њих је Ева. Једно даровито, мудро створење с разумом зрелог човека. На њеном лику се огледа прерана зрелост. Небеска физиогномија. Слатких је манира. Вољена од свих. Опија и истовремено изазива осећај дужног поштовања и дистанце. Напунила је дванаест година. Прави анђео. „Онима који љубе Бога, све иде на Добро“. Највероватније тако мисле и родитељи, и веома спонтано прослављају Бога. Какав благослов, Боже мој!
Изненада, једног дана, док безбрижно корача главном улицом, испред канцеларије њеног оца неки аутомобил губи контролу и живот породице, до тада непомућен, из корена ремети. Девојчицу шаље у болницу, а одатле у свет „где нема бола, жалости и уздисања, него живот вечни“. Ева, незнано нам како и зашто, за неколико тренутака обрете се у Рају Божјем, гурајући своје затечене родитеље у пакао патње и болног запрепашћења. Као да Бог нестаје пред њима. Када нам је све по вољи, онда је Добар, но када се све преокрене неумољиво и изненада, онда постоји осећај не само одсуства, него и непостојања Његовог. Старац Порфирије, с дубоком саосећајношћу, учествује у њиховом болу, али дискретно настоји на огромној љубави Божјој, коју он сам изражава с толико доброте, вере и љубави, да елиминише сваку сумњу у погрешност његових осећања.
Живот је пре свега једно непрестано успињање. Уместо да се надаxњујемо једним земаљским анђелом, незасити милујући га својим осећањима, једино што сада можемо учинити јесте трагање за њим, својом рањеном вером и болном молитвом.
Време тече. Остала деца расту, напретком и својим даровима испуњују мајчин живот болном срећом а очев скрушеношћу прихватања Божанске воље. Утеха им је друго дете Деспина. Дете сасвим другачије од Еве. Пуна живота, све време у покрету, увек насмејана. Све што чини тесно је повезано с радошћу, надом, срећом, сјајем безбрижне невиности. Гледаш је и имаш осећај да представља слику „наследника земље“, одраз житеља Царства Божјег. Стичеш утисак да ова врста створења нема никаквог додира с грехом, болешћу, смрћу. Када си у контакту с њима заборављаш све оно што је негативно, сваку опасност, све што је мрачно. Смирујеш се и потпуно тихујеш. Осим ако ниси мајка која је изгубила Еву из свог загрљаја, а да тога још није ни свесна. Ако ниси онај коме је из видокруга утекао један анђео а још то не можеш да схватиш. Ако ниси онај који будући да је некада веровао погрешно, сада треба да буде исправно неверан. Тада, чак и у својој срећи, уочаваш опасност неумољиве слике Царства Божјег, византијску строгост лика једног Бога Који се не подсмева на светован начин, него Свој поглед уверљиво фиксира на сваког човека и на цео свет.
Једног пролећног дана цела породица се обрете у једном епирском манастиру, недалеко од границе. Њихов пријатељ постаје монах. И он воли да се игра. Пријатељ је деце. Једноставан и срдачан човек. Сва његова појава, и поред озбиљности монашког изгледа, без обзира на строгост изненадне спољашње промене, и поред интензитета свих његових монашких завета које је он најискреније положио, веома одговара слици једног великог радосног детета. Игра се с децом. И она се њему радују. Деспина лудује. Цела атмосфера је веома радосна и још пунија благодати. Све је тако величанствено, тако лепо, толико Божје, да ништа не може нарушити ову радост. Недопустиво је то!
Али, авај, ево како није и немогуће. Четири дана после пострига, ја у Атини добијам један телефонски позив од заједничког нам пријатеља зубара.
– Седи, оче – каже ми – нећеш веровати оно што чујеш.
– Шта се дешава? Причај! – одговарам ја.
– Деспина већ данима има неки бол на десном кутњаку. Уобичајен случај, па смо решили по повратку из Епира да је прегледамо. Начинио сам снимак и готово сам сигуран да има остеосарком на доњој вилици. Не могу да верујем. Све чиним да оспорим прву дијагнозу, а она се увек потврђује.
Знао сам шта то значи; вађење целе вилице, њена замена једном страном карлице или неком њеном кости, интезивне терапије, квалитет живота трагично обесхрабрујући и могућност живота до пет година испод 10 посто процената. Боље је скончати него тако живети!
Не могавши да се помирим с једним таквим следом догађаја – Бог у Којег сам и ја веровао не би нешто тако дозволио – са страхом питам пријатеља зубара: – Можда си какву грешку начинио? Зар не би било боље да поновиш нека испитивања? Да ли је могуће да обичној зубобољи узрок буде остеосарком?
– Нажалост, остеосаркоми доње вилице јасно и лако се дијагностикују, али имају веома ружну прогнозу – одговара ми. Позвао сам те у нади, уколико си у прилици, да им икако помогнеш не би ли одмах отпутовали за Америку. Не треба ни трена часити.
Није прошло много времена од када сам се, боравећи у Америци, сусрео с таквим случајем једног грчког детета, помогавши им у превођењу и споразумевању. Сваки пут када је требало да се нађем с дететом – једним плавушаном од седам година – од ужасног призора срце ми се стезало. На хиљаде питања је одзвањало мојом главом, стотине осећаја тумарало је мојим срцем. Осећао сам да се смућујем и патим као никада у свом животу. На крају, Ово дете није издржало. Поживело је неколико страдалних месеци назови живота. Његов изглед је до болa рaњaвао несрећне родитеље, указујући на то да му ни најуспешнија наука овога света није могла помоћи. Сценарио се још једном понављао. С надом би отишли у Америку, у најбољи центар, с можда најизузетнијим лекарима на свету, а вратили би се у Грчку само с претпоставкама о даљем Току живота. Отишли би с болесним, али на изглед нормалним дететом, а вратили би се с нечим што се не може гледати и што се не да поднети. И то у најбољем случају…
Отац, овај херој, сазнао је сву истину. Мајка не баш много ствари. Одмах одлазе до старчића, како су га звали, до старца Порфирија, за благослов. А он, саосећајан какав је, изражава велику бригу и интензивни страх. Jeдини прозорчић који је дозволио да се у његовој слутњи незнатно излије светлост наде било је то што им је саветовао да одмах отпутују. Изгледа да је у његовом срцу, заједно с огромном борбом љубави, постојала и нека мала искра наде. Она је била знак да треба одмах ићи у иностранство.
За недељу дана родитељи с дететом одлазе у Америку, негде у Охајо. Какво страшно путовање! Агонија смешана с ишчекивањем, безнадежност с надом. Страх да се и све што пружаш може показати сасвим немоћним, личи на оштрицу која се у ритму покреће по рани и чини да душа боли више од тела. Утешни сапутник им је молитва оца Порфирија. И његова бледа нада..
Све се одвија изузетном брзином. Три дана после њиховог доласка одређује се време операције. Поновљена су испитивања, потврђено је оболење и лекари све саопштавају правим именом. Тако тамо одређује закон и налаже менталитет.
Дан операције. У Грчкој сат показује 4:10 послеподне. Звони ми телефон. С друге стране мајчин глас.
– Како си, мој оче? Не могу све ово поднети! Малочас су одвели Деспиницу у операциону салу. Казали су ми да ће трајати око седам сати. Полудећу. Јуче су ми показивали како ћу је хранити. Дали су ми мали коферчић с помагалима, јер ћу јој ја механички отварати уста. Показали су ми и једно друго дете које је оперисано протекле седмице, како бих се привикла, и умало нисам остала без свести. Не могу издржати, мој оче, не могу. Помоли се. Зовем и оца Порфирија, али не одговара на телефон. Дај Боже да се моли за нас.
Ја без гласа. Шта да кажем? Вероватно сам нешто и рекао, но не сећам се. Неке од оних неприкладних речи које личе на уобичајене незграпне изразе исправно постављене један уз други, али који заједно не пружају ни трачак снаге и живота.
Спустих слушалицу. У Охају је око 8:15 ујутру. Тражила ми је да се помолим. Коју молитву да прочитам? Кад се не надам, кад не верујем, кад се већ отац Порфирије моли!? И шта ћу рећи Богу? Зар Он не зна наше потребе? Не види ли нашу драму? Пошто нам се до сада није приклонила љубав Његова, зашто би то чинила од сада па надаље? А и шта бих тражио, кад не верујем? Стидим се.
На крају сам и ја изговорио пар речи молитве. Узех своје бројанице и затражих да нас све Бог помилује. Вероватно је то било најлакше, јер се нисам смућивао мислима. Али, када бих био Бог и видео једног тако намученог и духовно јадног попа да се моли на тај начин, зажалио бих што имам и таквог попа и своју Цркву која има тако мизерне служитеље у својим редовима.
Време неприметно пролази. У 5:20 поново звони телефон. Опет мајка из Америке.
– Оче, ускоро је изводе из операционе сале. На крају ништа страшно није било. Извукла се само с извађеним зубом. Рекли су ми да је само циста, која није тако опасна. Шта би то било? Знаш ли ти? Ја немам појма. Верујем да ми говоре истину. Ако си у могућности, покушај да се чујеш с оцем Порфиријем, јер нама се не јавља на телефон. Он ће знати.
Гласно исказах своју радост, али за себе сачувах потпуну сумњу, те прекинух везу. Сасвим је немогуће, помислих. Нема шансе. Одмах позивам пријатеља зубара и препричавам му догађај. Разговарамо кратко, размењујемо своје мисли и сумње. Он са свог стручног становишта. И долазимо до закључка: дијагноза остеосаркома је тако јасна – свакако потврђена и овде и у Америци – а његова разлика од оштре израслине је тако велика и очигледна, да су вероватно схватили како се стање погоршало па нису хтели приступити радикалним интервенцијама. Психолошко стање толико рањене мајке није издржало истину, те јој је неко рекао овако лепу бајку да не доживи слом. Нажалост, изгледа да су ствари много лошије но што смо веровали.
Одлучујемо да мој пријатељ позове старца Порфирија. Можда је он у међувремену ступио у контакт с Деспининим оцем, који би имао објективније сазнање о стању.
Доктор телефонира. Старац Порфирије подиже слушалицу и одговара:
– „Прошли смо кроз ватру и воду и извео нас је у спокој“ (Пс.66,12). На крају ништа озбиљно није било. Извадили су јој зубић и смирила се и она и ми. Сада почиње славословље. Ништа друго.
– Шта се десило, баћушка? Да ли ти је јавио Деспинин отац?
– Не, ни са ким нисам разговарао. Молио сам се и тек сада, када се моја душа утешила, узех телефон у руке. Деспина је одлично. Ако разговараш с њима, реци им да се не журе с повратком, него нека остану неколико седмица да виде Америку. Уместо тумора наишли су на цисту. Уместо целе доње Вилице извадили су само један зуб. Уместо укуса смрти, сви смо окусили јединствено искуство чуда. Једног чуда које је учинио Бог. Једног пак чуда које не би учинио да није било Старца Порфирија.
Чим је завршила средњу школу Деспина се удала. Данас је мајка много деце. Истиче се својим отвореним срцем. Пуна је живота и вере. Њен живот је једно чудо. Има све. Једино што јој недостаје јесте… један зуб. Али пошто је кутњак, то се и не примећује. А и када би се видео, чинио би је још лепшом. Показивао би не оно што јесте, него оно што изображава. „Благодат Божја дише где хоће“.
Митрополит Николај Хаџиниколау
