„Уједињење или смрт“, односно Црна рука била је тајна револуционарна организација састављена од официра и некадашњих завереника чији је циљ био национално ослобођење и уједињење територија на којима су живели Срби.
„Тајна организација људи који су представљали четничке војводе или су били везани за српску пропаганду на простору Старе Србија – територије која је у том тренутку још била под влашћу Османског царства“, говори за ББЦ на српском Борис Марковић историчар и кустос Историјског музеја Србије у Београду.
Најистакнутије лице Црне руке био је Драгутин Димитријевић Апис – пуковник, завереник из Мајског преврата, главни обавештајац, као и официр од којих су многи у војсци зазирали.
Почетак краја за ову тајну организацију отпочео је 2. априла 1917. Солунским процесом – политичким суђењем црнорукцима који је окончан јуна исте године стрељањем тројице истакнутих чланова – Аписа, Љубомира Вуловића и Радета Малобабића.
Рехабилитовани су тек после Другог светског рата у социјалистичкој Југославији – јуна 1953. године.
Шта је Црна рука?
Званично име организације било је „Уједињење или смрт“, док је Црна рука аустријски назив који се одомаћио међу становницима Србије.
Настала је маја 1911. године у време када су широм Европе ницала тајна друштва и омладинске организације.
О њој су колале различите приче и испредани митови, па су чак и новине писале о „ритуалима под маскама“, по узору на масонска окупљања,
„Суштински о томе не знамо много, али знамо сигурно да је имала неки њен устав и да је при ступању у организацију требало да се положи заклетва“, каже историчар Марковић.
Основао ју је Богдан Раденковић – политички представник Срба у Османском царству и професор у Скопљу.
Он се повезао са члановима Српске четничке акције – оружане формације која је оперисала на територији такозване Старе Србије која обухвата просторе Рашке (Санџака), Косова, Метохије и данашње Северне Македоније, још увек у саставу Османског царства.
Међу четничким војводама били су, између осталих, Велимир Вемић, Воја Танкосић и Војин Поповић, познатији као војвода Вук.
Историчар Марковић каже да су наоружани припадници ове јединице тајним каналима одлазили на просторе насељени српским становништвом који нису били ослобођени.
Испоставило се да су се на тим просторима сукобљавали и са бугарским комитима, касније Унутрашња македонска револуционарна организација.
„Била је то врста борбе за пропаганду и утицај односно за ширење било српског, било бугарског националног идентитета међу словенским становништвом на простору данашње Северне Македоније, као и заштита народа од Албанаца и Турака“, објашњава Марковић.
Циљ – национално ослобођење и уједињење
Финансирали су их, додаје, „одређени кругови београдске елите“ – лекари, поједини политичари и дипломате, али не и држава, макар званично.
Једини циљ ове организације, каже Марковић, био је национално ослобођење и уједињење територија на којима су живели Срби, али за разлику од партија, сматрали су „да се до тог циља долази оружјем“, односно револуцијом.
Црна рука је била хијерархијски устројена и од почетка је одбијала „демократска, политичка средства за остваривање циљева“.
„Они су политку посматрали као нешто нечасно и говорили су да ,странке и страначке борбе прљају чисто ткиво српског друштва’, као и да сама политичка борба није добар вид борбе за националне циљеве“, истиче историчар.
Убрзо по оснивању почињу да издају лист Пијемонт чије је уредник Љубомир Јовановић Чупа.
Тамо се, каже Марковић, могу уочити пруски узори, односно њихвв милитаризам који виде као „излаз за целокупно српско друштво“.
Организација се брзо ширила, а један црнорукаш је могао да доведе пет нових чланова.
Постојао је завет ћутања, па су се новајлије заклињле да „знају искључиво за њега и ни за кога другог“.
Од стотинак чланова с почетка претпоставља се да је организација на крају бројала између 1.000 и 2.000 људи.
База им је била у београдском гарнизону, али су били раштркани и по Османском царству и Аустроугарској.
Црна рука пре оснивања – Мајски преврат
Иако оснивање Црне руке тада није било ни у плану, поједини њени истакнути чланови учестовали су Мајском преврату у ноћи између 10. и 11. јуна 1903. године (по јулијанском календару 28. и 29. мај).
Те ноћи група незадовољних завереника које су предводили старији официри извршила је државни удар и убила краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин.
Међу вођама преврата који је довео до краја династије Обреновић били су Јован Атанацковића, бивши девер краљице Драге – Александар Машин, као Петар Мишић који ће годинама касније бити у комисији која је судила Апису и црнорукцима у Солунском процесу.
Дворске капије је отворио још један њихов будући непријатељ – Петар Живковић.
Он ће касније постати први човек Беле руке, организације официра која се противила Црној руци и „желела да створи сопствени утицај код регента Александра Карађорђевих и самих официра“, објашњава Марковић.
Поред Аписа, у пучу су учестовали и други црнорукаши попут Воје Танкосића, који је командовао водом за стрељање браће краљице Драге, затим Љубомир Вуловић, Чедомир Поповић и други.
Балкански ратови и почетак сукоба са Пашићем
Све до почетка Првог светског рата у Србији постоје три центра утицаја – краљ, односно регент, затим влада, скупштина и политичке странке и напослетку војска и њена официрска структура, на чијем челу се налази Апис и Црна Рука.
Војска је тада представљала „стожер српске државе“, народ јој је веровао и имала је „озбиљан политички утицај“.
По избијању Првог балканског рата октобра 1912, четничке формације, предвођене црнорукашима, „делују у складу са државном политиком“, док по његовом окончању, маја 1913, долази до првог озбиљнијег сукоба између Николе Пашића, радикалског председника владе, и Аписа.
Овим ратом је ослобођена Стара Србија.
Пошто Аустрија није дозволила Србији да изађе на албанско приморје, српска војска је остала у Македонији – територији која је требало да буде подељена са Бугарском, што је довело до заоштравања односа.
Пашић је желео споразум са Бугарима, а Апис и официри, ослободиоци те територије, нису хтели да је напусте.
„Лета 1913. године, Бугари нападају Србију чиме су помогли да не дође до ескалације сукоба Пашића и Аписа јер су пружили могућност обојици да саберу снаге и да се одупру нападу на Брегалници“, наводи Марковић.
Проблем управљања територијама
После Другог балканског рата долази до нових проблема јер је било потребно наћи модел управљања новим територијама, на којима је живело више од милион и по становника међу којима није било само Срба.
„Пашић се залаже за демократски принцип да се тамо спроведу избори и добијемо нову владу. Са друге стране, Апис сматра да у наредних 10 година, мора владати искључиво војна управа која ће довести до тога да тамошње становништво у једном тренутку буде интегрисано у друштво“, објашњава Марковић.
Влада потом доноси такозвану „уредбу о приритету“, по којој цивилна власт на освојеним територијама има првенство над војном влашћу.
Међутим, Апис почиње да врши притисак на краља Петра Карађорђевића да обори Пашићеву владу.
„Краљ Петар је то урадио што није посматрано као легитиман чин јер је та влада имала већину у парламенту. У тим околностима га критикују савезници – представници Русије и Француске“, додаје Марковић.
Њиховом интервенцијом Пашић се враћа на чело владе, краљ Петар се повлачи са политичке сцене, док Апис и даље има огроман утицај.
На краљево место долази регент Александар Карађорђевић који је подржавао Црну руку, а једном приликом их је и финансијски помогао са 26.000 тадашњих динара.
Било је то свега неколико дана пре атентата у Сарајеву на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, 28. јуна 1914. који је био непосредни повод за избијање Првог светског рата.
Организовала га је Млада Босна, а пуцао је њен члан Гаврило Принцип.
Први светски рат и Црна рука
Апис је Први светски рат дочекао као први обавештајац Србије, био је начелник штаба Обавештајног одељења Главног генералштаба.
Његови агенти су били широм земље, чак и у две суседне монархије – Аустроугарској и Османском царству.
„Да није било Црне руке тадашња српска војно-обавештајна служба не би имала озбиљне информације из иностранства. Међутим, рат доноси многе изазове, а крајем 1915. и нови сукоб на линији Апис – Пашић.
У тренутку када Аустроугарска и Немачка планирају офанзиву на Србију, јавља се бојазан да ће Бугарска, уколико приступи Централним силама, затворити одступницу српској војски кроз Моравско-вардарску долину ка Солуну.
Превентивни напад Србије опозвали су савезници који су се надали да ће се Бугарска ипак придружити Антанти – војном савезу Велике Британије, Француске и Русије.
„Апис нема дилеме коју Пашић мора да има као преговарач са савезницима и сматра да се са Бугарима мора што пре обрачунати не би ли се обезбедио правац ка Солуну. Жеље српских официра нису услишене пошто савезници то нису дозволили и српска војска је тежим путем преко Албаније дошла до Крфа, па после опоравка у Солун“, додаје историчар.
У атмосфери пораза влада и војска почињу да пребацују кривицу једни на друге, а даљи развој сукоба спречиле су тешке околности у којима су се нашли. Многи виђенији чланови Црне руке у прве две године рата страдају на фронту.
Воја Танкосић је умро од последица рањавања задобијеног приликом повлачења српске војске с јесени 1915, док је Војин Поповић – војвода Вук – погинуо 1916. на Кајмакчалану. Апис је на тај начин губио људе од поверења, који су му „чували леђа“ у „било којем сукобу са Пашићем и регентом“.
Хапшење Аписа
Тако се указала прилика да се два центра моћи – краљ и радикалска влада уз помоћ Беле руке, удруже у намери да поразе Црну руку.
„Искористили су инцидент 11. септембра 1916. године када је неко код места Острово недалеко од Солуна пуцао на кола у којима се налазио регент Александар.“ Апис је ухапшен 27. децембра, а потом и десетине других чланова Црне руке.
После неколико месеци предистражног поступка, Солунски процес је почео 2. априла 1917. године.
Организатори процеса су првобитно имали идеју о доношењу закона о „Преком војном суду за официре“ јер се постојећи односио на подофицире и војнике, чему се супротставила Влада.
„Насиље над правдом“
После неколико мењања оптужница, Апису и окривљеним члановима Црне руке напослетку је суђено за атентат на престолонаследника и припадност превратној организацији, односно издаји.
„У Солуну је био политички процес пар екселанс, насиље над правдом.
„То је сигурно мериторно оценио Слободан Јовановић, изврстан познавалац ондашњег права, који их је лично знао – ако ништа био је упознат како размишљају“, сматра Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.
Једини сведок у постуку био је извесни Темељко Вељановић, претходно осуђен на смртну казну због убиства.
Он је рекао да је видео Радета Малобабића, Аписовог агента и црнорукца, како пуца на кола у којима се налазио регент Александар.
Овим сведочењем Темељку је казна требало да буде преиначена на доживотну робију.
„У једном тренутку истраге скоро је све пало на простом питању припремљеном сведоку да ли је ауто ишао од Островског језера према Солуну или обрнуто. Ко то може да заборави ако је био сведок на лицу места? Он се збунио, они су то некако заташкали“, каже Бјелајац.
Шта се десило са Аписом и Црном руком?
Процес је трајао до почетка јуна 1917.
На смрт су осуђени Драгутин Димитријевић Апис, Љубомир Вуловић и Раде Малобабић. Стрељани су у рану зору 26. јуна у Микри, близу Солуна.
„Пре смрти, сатима им је читана пресуда, док су били завени за дрво, са повезима преко чију“, додаје Марковић.
Још шест црнорукаша је осуђено на смрт, али су накнадно помиловани. На слободи су новчано помагали удовицу мајора Љубомира Буловића. Оснивач Црне руке – Богдан Раденковић – умро је у затворској болници 30. јуна 1917.
„Судско убиство без основа у закону“
Бјелајац каже да је професор Слободан Јовановић већ 1919. године, на позив регента Александра, изнео сумње у легалност процеса.
„Јовановић је објаснио да се смртна казна није могла оснивати на закону, те да се ради о судском убиству“, писао је историчар.
„За доказану кривицу српски закон је тражио признање окривљеног или најмање два сведока. Тога није било.
„Чак и једини сведок не сведочи о њему него о Малобабићу.
„Осуђен је на основу ,саставног доказа’, али такав доказ води само ка блажој казни а никако најтежој“, пише Бјелајац.
Карађорђевић је одговорио да му „његови нису тако представили“.
„Помиловати једног официра који усред рата покушава да убије свог Врховног команданта, значило би потпуно разорити војну дисциплину“ правдао се регент.
Наслеђе и рехабилитација
Црна рука је после Солунског процеса званично престала да постоји, али је њен дух провејевао и даље.
Неки њени чланови попут Мустафе Голубића и Божина Симића су наставили политички ангажман као комунисти у Совјетском савезу.
Марковић каже да је Симић дошао у Југославију пред војни пуч 27. март 1941. и успео да убеди председник пучистичке владе Душана Симовића и њихове представнике да ће Совјетски савез стати иза Југославије уколико она одбије потписивање Тројног пакта.
„Постоји легендарна прича, која не пише у изворима, да када се агент НКВД – тајне совјетске полиције, вратио у Москву да му је Стаљин пружио руку и рекао: ,Црна рука је л’ тако? Свака част’. Али од подршке није било ништа“, додаје историчар.
Ипак, Драгутина Димитријевића Аписа и црнорукаше рехабилитовале су нове комунистичке власти у Југославији јуна 1953. године.
Марковић сматра да је то било зато што је краљ Александар Карађорђевић био „заједнички напријатељ“ комунистима и црнорукцима.
„Иако су били националисти, њихова револуционарна карактеристика и чињеница да већина Црне руке није долазила из високих слојева друштва зближавала их је са изразито левом идеологијом.“
