…сад ово, пази добро. Ја хоћу да се женим. И то овако: да се ја и ти вјенчамо тамо у Јошавци код оног твог попа. За то не треба нико да зна. Ја ћу извадити од свог попа вјенчаницу, па ћу тамо доћи да се у највећој тишини вјенчамо. Ја нећу ни оца звати, ни брата – никог! Онда ћу те пољубити као своју женицу и оставити код мајке, а ја ћу наставити школу. И још за двије године сам свој човјек.
Пиши ми шта ти о томе мислиш, али све онако искрено. Ја ти искрено и од срца пишем и јављам за своју намјеру. Опрости ми што овако ружно пишем. Немам времена, па морам. Поздрави оца и мајку, а сама прими небројено пољубаца од твог Петра, који би те тако слатко пољубио, ово стоји у писму које је вољеној Милки Вукмановић у Бањалуку из Беча, 21. марта. 1901. године, послао Петар Кочић.
Три године касније венчали су се и то тајно, толико тајно да је место њиховог вјенчања до данас остало скривено од шире јавности.
Судбоносно „да“ Петар и Милка изговорили су 18. септембра 1904. године у цркви брвнари у Романовцима, код Градишке, тачније у храму посвећеном Светом Николи, изграђеном у другој половини 18. века.
Црква брвнара
Православна црква брвнара посвећена Светом Николи налази се у месту Романовци, на подручју Града Градишка. Поуздани писани трагови о времену њеног настанка не постоје. Међутим, према облику и димензијама, те чињеници да нема апсиду, може се закључити да датира из XVIII века.
Основа објекта је правоугаона са димензијама 7,42 x 4,16 метара. Зидови су направљени од дебелих храстових дасака и висине су 1,95 метара. Умјесто прозора, улазак природне светлости омогућавају уски прорези на даскама. Унутрашњост објекта подељена је иконостасом на олтар и наос. Непосредно уз цркву, са њене западне стране, изграђен је звоник.
Постављен на четири стуба и покривен стрмим кровом од дрвене шиндре, препознатљив је пратећи објекат дрвених сакралних грађевина. У црквеном дворишту се налази и пет надгробних споменика у виду крстача, који не садрже податке о сахрањенима.
Уз изградњу ове цркве вежу се двије легенде. Прва каже да је становништво овог краја, које је затражило од турских власти да гради цркву, добило језеро које се се налазило на овом мјесту. Становници су земљом и камењем затрпали језеро, а оно се изгубило и премјестило у сусједно село. Друга легенда говори о томе да су Турци дозволили градњу цркве у једном дану на мјесту језера, а оно је преко ноћи пресушило.
Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине, прогласила је ову градитељску цјелину националним спомеником. Национални споменик чине објекат цркве и гробље, те покретно наслеђе: царске двери, полијелеј, службарник и псалтир. На објекту цркве 2000. године извршени су конзерваторско-рестаураторски радови, а покретно наслеђе се чува у Бањој Луци. Црква припада Бањалучкој епархији.
