Чајничко јеванђеље представља једну од најзначајнијих средњовековних рукописних књига из старе српске државе Босне и једна је од најважнијих реликвија коју баштини Српска православна Црква Успења Пресвете Богородице у Чајничу.
Јеванђеље је према особеностима језика датирано у рани 15. век, а настало је на тлу источне Босне. Чува се у Чајничу и власништво је Српске православне цркве.
Чајничко јеванђеље исписано је на фино обрађеном пергаменту, димензија 19,5 × 15 цм. Рукопис је украшен иницијалима, посебно у Јеванђељу по Матеју. Иницијали су различитог облика, врло архаични, често у двојним преплетима, са палметама, полупалметама и волутама. Цртеж је изведен цинобером, а поједини су испуњени[појаснити] плавом или црвеном бојом. Детаљну обраду (палеографску и лингвистичку) о овом јеванђељу извршила је Вера Јерковић у монографији Палеографска и језичка испитивања о Чајничком јеванђељу из 1975. године. Један од њених закључака јесте да је Чајничко јеванђеље настало на двору феудалца Павла Раденовића.
Рукописно јеванђеље из раног 15. века које је настало на двору феудалца Павла Раденовића, родоначелника великашке породице Павловићи, које уз велику културно-историјску вредност има и огроман духовни значај, чува се у музеју цркве Успења Пресвете Богородице у Чајничу и вековима уназад у власништву је и под старањем Српске православне цркве — Митрополије дабробосанске.
Рукопис Чајничко јеванђеље у науку је уведен 1900. године на основу описа целе српске књижевне збирке из СПЦ у Чајничу, у којој је споменик био интегрални део природно слагане целине вековима као „рукопис српске редакције”, и наука га је цели век потврђивала као рукопис „србуљске рецензије”, а што је темељно палеографски и језички анализирано, доказано и у докторској дисертацији Вере Јерковић 1971. године. Чајничко јеванђеље је искључиво захваљући СПЦ и православним верницима остало очувано 500 година тамо где је и настало – кроз литургијску употребу у СПЦ.
Један од секундарних преписивача Чајника четворојеванђеља сматрао је важним да напише на страни. л.83 да је ово „књига Исуса Христа, сина Бога великога“, на л.89 в, „се ест книга Исуса Христа Б(ог)а живаго“, а на страни 145., вероватно супротстављајући се босанским фрањевцима који су их оптуживали да одбацују хришћанске свеце и божанску природу Сина Божијег. Непознати уметник је касније на једној празној страници нацртао лик Марка Краљевића.
Темељ српског постојања у БиХ
Чајничко јеванђеље један је од битних темеља српског постојања, културе, цивилизације, над које се последњих година надвила сенка покушаја квазинаучника из Федрације БиХ да отму блага српске средњовековне културе и припишу их непостојећој властитој баштини.
Чајничко јеванђење је писано српско-словеначким језиком, дакле, српском редакцијом старословенског језика. Оне чине саставни део једне шире старословенске писмености Рашке, Хума и на ширем словеначком плану такође.
Непобитна је чињеница да је Чајничко јеванђеље нешто што припада СПЦ. Она је власник тога рукописа који јој традиционално припада. То је текст који се само у СПЦ – у користи у богослужбене сврхе.
