Искључење читаве делегације АфД из фракције ИД у Европском парламенту спроведено је на подстицај Марин ле Пен и то је одлука у корист трансатлантског, а против средњоевропског концепта Европе
Онај ко случај Максимилијана Краа своди на унутарпартијско надметање и политичку неспособност – греши. Напади на Краа одвлаче пажњу од правог питања. „Друштво спектакла“ тако функционише, а том друштву, нажалост, припада и део АфД-а.
Шта се заправо крије иза тога? То је борба за геостратешку оријентацију Европе, посебно оних делова Европе којима су због историје, економских услова и географског положаја потребни добри односи са Русијом, и који би им приступили када би им се то дозволило.
Искључење читаве делегације АфД из фракције ИД у Европском парламенту спроведено је на подстицај Марин ле Пен и то је одлука у корист трансатлантског, а против средњоевропског концепта Европе. Ле Пен је протеклих месеци и недеља била изложена огромном притиску и сада се одлучила за амерички изданак, који би после 9. јуна (европски избори) могао да се конституише у облику велике конзервативне фракције у Бриселу.
Фактор ЦПАЦ
То се може показати на примеру ЦПАЦ (CPAC) конференције, која је одржана 25. и 26. априла ове године у Будимпешти на позив Виктора Орбана. Ко, дакле, говори о случају Максимилијана Краа не сме да ћути о овој конференцији. Јер Француска и Немачка нису биле позване.
ЦПАЦ је скраћеница за Conservative Political Action Conference (Конференција конзервативне политичке акције). Њено оснивање сеже у 1973. годину, а организовала ју је Америчка конзервативна унија (American Conservative Union) и била је једна од оних типичних конзервативних реакција на левичарски студентски покрет који се у свим западним земљама интелектуално пробио, припремајући се да обликује климу мишљења.
ЦПАЦ је одавно стигла до нивоа владе. Пет пута заредом бирала је Трампа за најважнијег и најомиљенијег политичара, а подржавају је и моћне и финансијски јаке лобистичке организације САД – међу њима је можда најистакнутија National Rifle Association.
ЦПАЦ заступа проамеричке, антируске, антикинеске позиције. Она представља претензије „једине светске силе“ и ради на интеграцији Европе и Јужне Америке у блок моћи против оних блокова у настајању који не само да теже мултиполарном светском поретку, већ ће га сигурно донети: Русије и Кине.
ЦПАЦ је стога основала огранке. У Европи је Мађарска Виктора Орбана чворишна тачка из које би конзервативним, национално свесним снагама требало онемогућити аутономију и независност „између блокова“.
Фрапантно је и важно овде погледати списак политичара, публициста и пројектних менаџера које је Орбан окупио у Будимпешти. Поред представника свих малих и великих европских држава, позвани су говорници из САД и Израела, чланови Конгреса из више америчких савезних држава, као и председник Америчке конзервативне уније Мет Шлап и Амичај Чикли, Министар за израелске послове у дијаспори.
Из Италије: високопозиционирани представници Fratelli D’Italia (Италијанска браћа) и Лиге, из Холандије Герт Вилдерс и инфлуенсерка Ева Влардингерброк, из Аустрије генерални секретар ФПО Вилимски и поред тога представници из Колумбије, Бразила, Чилеа и Аустралије.
Нико из Француске. Нико релевантан из Немачке, само Ханс-Георг Масен, за којим је Дитер Штајн, Junge Freiheit, допутовао по извештај.
Антинемачки пројекат
Може се рећи овако: Орбан је у Будимпешти окупио оне конзервативне снаге из Европе које би у предстојећем парламентарном мандату могле образовати заједничку фракцију – једну заиста велику, свеобухватну, моћну фракцију. У овој фракцији десно-конзервативна опозиција из Немачке, АфД, не би учествовала. Француска опозиција би, опет, смела да учествује ако би прво раскинула са АфД-ом. Ле Пен је то сада учинила.
Зашто је то урадила? Она на тај начин може учествовати у антинемачком пројекту који би се могао проширити и на антифранцуски пројекат ако ове две меродавне европске нације не би потпуно прекинуле њихове историјски изврсне контакте са Русијом.
Таква разматрања нису ван памети. Свако ко примећује одлив немачких фирми, немачког know-how, немачког капитала, немачког националног богатства и најбоље образоване немачке радне снаге, посебно у САД, уочава националну катастрофу. Ко се још сећа да смо преко гасовода припремили енергетско-политички простор за игру, простор који одговара централном положају Немачке и њеним потребама, тај зна шта сада, у геостратешком смислу, значи бити у потпуности енергетски зависан од Запада.
Коме је, затим, јасно да су они који су позивали и састанчили у Будимпешти били исти они који као нето профитери финансирање за свој национални програм добијају од оних који нису били позвани, мора поново да размисли о немачким опцијама.
У исцрпним разговорима са публицистима и представницима АфД-а (наравно, и са Максимилијаном Краом), искристалисало се једно катастрофално тумачење положаја које отвара два правца деловања. У тачкама:
– Немачка није укључена у десно-конзервативну велику фракцију која се образује у Европи. Масен, као смоквин лист, не игра никакву улогу.
– Марин ле Пен се одлучила против централноевропског блока који је могао бити довољно моћан да спречи да Европа буде изнова јасно одсечена од Русије.
– Мале државе нанизане између Немачке и Русије имају одлучујућу корист од ове нове гвоздене завесе. Оне чине клин између Русије и Немачке подржан од САД и максимално профитирају од немачке политичке слабости и преостале економске снаге. Оне се никада неће добровољно одрећи оваквих трансакција, тиме политички наткриљујући Немачку на њену штету.
– Ово је замагљено унутарполитичком привлачношћу коју нарочито Орбанов модел ужива и на немачкој десници. Орбан је на ЦПАЦ конференцији изнова описао свој концепт као антиглобалистички, традиционалан и конзервативан и за то је добио много аплауза и из немачког десно-конзервативног миљеа. Међутим, немачка десница мора да схвати да се тај концепт може остварити у споју са јасном проамеричком позицијом, што значи и уз стратегију америчке доминације у Европи. У преломним тренуцима, Орбан се увек опредељивао против онога што би било у интересу Немачке и Европе која би била независна од америчког интереса.
Две могућности
– За АфД (и за немачко становиште које ће, надамо се, она представљати) произлазе две могућности:
1. Могло би се подлећи притиску, постати немачки представник америчких интереса, ставити немачке интересе на друго место, прихватити даље пропадање и, такорећи, у опадању покушати најбоље могуће за нашу земљу.
2. Могло би се не подлећи притиску, одбацити антинемачки пројекат, радити дугорочно на алтернативи, а пре свега радити на француско-немачкој опцији, све везано за наду да би светско-политички положај могао отворити нове опције.
У оквиру АфД-а постоје представници обе могућности. Постоје они који су спремни да жртвују темељне позиције и да се одлуче против фундаменталних немачких интереса, а за учешће у новој, великој, трансатлантској фракцији како би спасили што се спасти може и да не изгубе нит са владајућим и великим опозиционим, национално свесним странкама у Европа.
Али, наравно, постоје и они који не желе да одустану од фундаменталног немачког интересног становишта, при томе чак размишљајући у европској димензији и не желе да одустану од убеђења како је могућ споразум са Русијом који би уважио безбедносне потребе малих држава бившег источног блока једнако као и интерес Европе да профитира од огромног континенталног залеђа.
Изнад свега, међутим, могао би постојати споразум са Русијом за који једна европска нација не би морала да искрвари до смрти: јер из ове перспективе рат у Украјини је цена за нову гвоздену завесу. Цена и завеса су европска катастрофа, а не америчка.
Какве све ово има везе са Максимилијаном Краом, Вафен СС-ом и једним кинеским сарадником? Кра је један од ретких политичара АфД-а који је предвидео оно што се сада спроводи под Орбановим вођством. Он је већ годинама упозоравао на овакав развој догађаја.
Ослободити га се на парче и то одиграти тако да Ле Пен добије потпуно баналан разлог да се истовремено опрости од целе АфД групе је пројекат на коме се радило протеклих месеци.
Не ради се о Краовом политичком стилу или о историјско-политичким питањима. Ради се о томе да се у Европи образовао моћни конзервативни изданак америчке деснице који жели и који ће обликовати десно-конзервативну Европу – на штету Немачке и уз учешће безначајних конзервативних кругова из Немачке.
Изгледа као да је АфД изложена опасности да, услед површних кампања, онемогући деловање најважнијег политичара којег има. У међувремену се ипак стекао утисак да је ова опасност избегнута – не сасвим, али скоро. Још једном се стиче уверење како је вероватни „задатак“ Уније вредности (странка коју је формирао Ханс-Георг Масен од бивших присталица ЦДУ, прим. прев.) да учествује у пројектима који су у крајњој линији опет усмерени против Немачке. Зато је Масен био у Будимпешти, а не Вајдел или Крупала, да не говоримо о Крау, Хекеу или Бистрону.
У сваком случају, свако ко жели да се отараси Краа како би прочишћен учествовао у пројекту ЦПАЦ би требало да објави како више не види никакву могућност за фундаменталну немачку и европску геостратегију која би довела до окончања бруталног сукоба са Русијом.
Превео са немачког др Душан Достанић, сарадник Института за политичке студије
