ПРЕМА анкети Би-Би-Сија из 2002. године, Винстон Черчил је најистакнутији Британац у историји.
Невероватна једнодушност људи 21. века који никад нису упознали Черчила, а васпитана преко телевизија и либералних новина!
Међутим, очеви и дедови садашњих инфантилних становника британских острва, који су заиста познавали Черчила, имали су другачије мишљење. На пример, једногласно су се на изборима у лето 1945. окренули од „најистакнутијег Британца“ – победничког хероја великог рата!
А то заиста треба заслужити. Само, Черчил је то знао да уради као нико други.
У политици је доследно и суштински лутао од конзервативаца до либерала и назад, увек несрећно губећи изборе. Тако је стекао репутацију пребега, изузетно агресивног, некомпетентног и непринципијелног: Черчилов једини оријентир биле су личне амбиције.
Успевао је да се домогне положаја и моћи било преко партијских листа или путем интрига. Тако је добио и премијерско место 1940. године.
Али чак и на највишим позицијама чекали су га само неуспеси. Највећи је доживео као лорд Адмиралитета, када је водио Краљевску морнарицу до Галипољске катастрофе.
То је такође била катастрофа за Черчилову политичку каријеру.
Везе су му помогле да остане на површини, а 1940. буквално је поновио свој „успех“ (опет као лорд Адмиралитета), потпуно изгубивши од Немаца, који су, сазнавши за планове Британаца да заузму Норвешку, први успели да то ураде.
Уследили су Денкерк и рат разорни бомбардерски рат против Немачке, у коме је неспособни командант започео сумњиво (али за њега, очигледно, њега успешно) надметање за ловорике највећег ратног злочинца 20. века.
Пођимо испочетка.
Живећи са златном кашиком у устима, осуђен од колевке на политичку каријеру, Винстон, није био превише бриљантан током студија, а рано је показао своју психопатску природу.
Крштен као англиканац, већ у младости је, са себи својственим бесом, раскинуо са хришћанством, преферирајући алкохол и одајући се опседнутости ратовима.
Завршивши на Краљевски војни колеџ (а двапут је неуспешно покушавао да се на њега упише), коначно се утапа у своју омиљену стихију рата: гуши кубански устанак, организује казнене експедиције у Судану, ратује са Бурима, у Сомалији, Родезији…
Ратови и жеђ за моћи су, по свему судећи, наслеђе од предака (по мушкој линији је потомак првог војводе од Марлбороа), а алкохолом је лечио нападе црне меланхолије када је његова политичка каријера доживела нови бродолом.
Пушио је осам јаких цигара дневно и све заливао галонима јаког алкохола. Вероватно је само та паклена мешавина могла мало да ублажи маничну природу особе чију духовну структуру најбоље описује следећа изјава: „Ако Хитлер нападне пакао, склопићу савез са ђаволом“.
То је био Винстон.
Арапски свет је био невероватно огорчен речима о Черчиловом савезу са ђаволом против Хитлера, поготово што се на страни Немачке јединствено супротставио Британској империји.
Черчил је „све те ниткове“ и обојене поданике своје империје називао људима-зверима, а једном је рекао: „Мрзим Индијце. То су зверски људи са зверском религијом.” Али, скоро подједнако је мрзео Немце, тврдећи да „Индијце и Немце широм света треба третирати као животиње“.
Међу Черчиловим главним подвизима глад у Бенгалу несумњиво заузима истакнуто место.
Безмало четири милиона живота – то је цена вештачке глади коју је створила Черчилова влада 1943-1944, тиме што је извезла целокупну жетву региона „за потребе фронта“. Апологети покушавају да оправдају Черчила, честоједноставно прећуткујући тај геноцид. Али, чињенице указују да је то било намерно зверство.
Тај „масовни убица“ изазвао је хуманитарну катастрофу у Бенгалу пре свега зато што је мрзео и презирао тамошње „звери“, утолико више што је сматрао да су изгубљени за енглеску круну. На захтеве Леополда Емерија и вицекраља Индије, Арчибалда Вејвела, да пошаље бродове са храном тамо где су људи умирали од глади, одговор је Черчилов заједљив телеграм: зашто Ганди још није умро?
Још један Черчилов ратни злочин, једва мањи, била су бомбардовања против цивилног становништва Немачке.
Када се Рибентроп, као немачки амбасадор у Британији, састао са Черчилом, он му је са свом искреношћу рекао: ако Немачка покуша да поврати своју моћ, ми ћемо је поново уништити. А тада се још није радило о Хитлеру, националсоцијализму или било чему сличном. Радило се о истој маничној жеђи за влашћу и инстинктивној мржњи према онима који на њу претендују.
До 1943-1944, Черчилов бомбашки рат је попримио облик ватреног холокауста чији је несумњиви врхунац било уништење Дрездена – града потпуно лишеног сваке војне инфраструктуре, али пуног избеглица.
„Не желим да чујем предлоге како да боље уништимо важне војне циљеве у предграђима Дрездена. Желим да чујем предлоге како да спржимо 600 хиљада избеглица из Бреслауа који су у самом Дрездену“.
Британски писац Дејвид Ирвинг је ископао овај цитат у Air Historical Branch-а, нс фајлу ЦМС 608.
Према речима главног маршала ваздухопловства сер Вилфрида Фримана, Черчил је ову изјаву дао 26. јануара 1945-те.
Черчил је 1953. године добио Нобелову награду за књижевност „за своје мајсторство… за бриљантну вештину беседништва у одбрану највиших људских вредности“.
Не треба се чудити вештини са којом у наше време опседнуте манијаке проглашавају за најистакнутије чуваре слободе и највиших људских вредности. Ово, наше време, генерално изненађујуће маестрално уме да олош претвори у хероје, а јунаке у зликовце.
А има простора да се труди: пред нама је, по Светом писму, узбудљиви призор преображаја Антихриста у подобије Христа.
Један од главних креатора Другог светског рата, који је хришћанску Европу претворио у рушевине (а оно што је од ње преостало предао у руке Ујка Сему), човек који је уништио и саму Британску империју (што је био резултат рата) и носилац сумњиве титуле онога који је најавио и објавио Хладни рат (не заборавимо његов Фултонски говор) – ето ко је Черчил.
Са киме би се могао упоредити овај заиста изузетан нитков у британској историји?
Знамо са ким. Са својим ништа мање изузетним претком, првим војводом од Марлбороа, који је титулу добио за бриљантну издају краља Јакова у данима такозване Славне револуције.
Честертон је о том великом човеку написао у својој „Краткој историји Енглеске“:
„Када се Вилхелм, на позив других племенитих Виговаца, искрцао у заливу Торбеј – Черчил је одлучио да слици Искариота, коју је узео за опонашање, дода своје јарке боје. Прво је отишао Јакову са изјавама љубави и верности. Од њега је на челу војске отишао да брани отаџбину од најезде. После чега је мирно предао своју војску у руке освајача…”
Ваљда је и ово довољно.
