Толико жена је задужило Србију, али их је историја сакрила или их је временом прекрио „дебео“ слој прашине. О некима нисмо сазнали више од имена и презимена, иако заслужују да им се клањамо. Међу хероинама којима бисмо морали да се дивимо, али не можемо колико би требало, јер нема довољно података, налази се и Боса Ранковић. Остали смо ускраћени чак и за њену индивидуалну фотографију, тако да можемо само да замислимо како је изгледала. Непознати су нам чак и датум и година њене смрти.
Шта онда знамо о њој? Да је рођена 1872. године и да је у време када жене махом нису ишле у школу, она „искочила“ из тог шаблона. Интелигенција и марљивост су том „скоку“ допринеле. Четири године је седела у клупи Више женске школе, а потом је отишла на двогодишње усавршавање. Са дипломом и статусом образоване и фине девојке, могла је да парира угледним и богатим госпођицама.
Удала се за професора веронауке и писца Светолика Ранковића, којем су у Гарашима, у родитељском дому хајдуци напали породицу и убили оца Павла, а мајку мучили. Он је успео да побегне и доведе помоћ. Боса и Светолик су добили троје деце, али њихова срећа није потрајала, јер им је од туберкулозе умро најмлађи наследник. Убрзо је, 1899, преминуо и он, а Боса је остала млада и сиромашна удовица. Морало је да прође неколико година да би добила мужевљеву пензију, па је све време једва састављала крај са крајем.
Била је на гласу лепе жене која снажном харизмом на сваког оставља утисак, али од ране младости је пленила и својом хуманом цртом. Одлучила је да, 1908, упише курс за болничарке у оквиру Црвеног крста, јер је желела да помаже другима. Тако је већ годину касније почела да ради у Војној болници у Београду, где је лечила пацијенте. Када се догодио Балкански рат, први, па други, Боса је дане и ноћи проводила на инфективном одељењу Београдске болнице. А онда је, средином 1914, са болесницима евакуисана у Ниш.
Док је трајао Први светски рат, све време је била међу рањеницима. Ништа јој, тако храброј и хуманој, није било тешко нити страно. Ситуација је била таква да је морала да буде главни асистент хирурзима приликом важних операција, али и да мења лекаре и остале болничарке, да се сналази и спасава животе како зна и уме. Помагала је и у Лесковцу, Крагујевцу, Аранђеловцу. Заробљена снегом и ледом, у шатору је лечила војнике, а због повлачења српске војске, остала је са 52 српска и осам непријатељскихрањеника у Призрену. Бугари су им 1916. године дозволили да оду одатле.
Када се Велики рат завршио, Боса је могла да скине болничарску униформу и почне да води миран живот. Била је образована и способна, али она се само пребацила у Главну војну болницу. И гласно је захтевала да се оспособи за рад. Већ су је ценили и лекари и болничари, јер су иза ње била конкретна дела, а међу онима који су лежали у болничкој постељи је била омиљена.
„Вредно је видети како је слушају сви болесници у њеном одељењу и како се без поговора потчињавају њеним наредбама. Изгледа да јој је судбина, поред лепоте и интелигенције, подарила и велико милосрђе, јер она никада не осећа тешкоће када болеснима и невољнима пружа помоћ“ остао је запис професорке Полескије Димитријевић Стошић.
Боса је све време била активна у раду Црвеног крста и угледног друштва „Кнегиња Љубица“, а међу првима је приступила Женској странци. Борила се за равноправност жена, увек на делу, никада само на речима.
Иако су све информације о њој штуре, зна се да је 1931. године награђена медаљом „Флоренс Најтингел“ и да јој је престижно признање, установљено као сећање на једну од највећих хуманитарки икада, уручио генерал др Жарко Рувидић. Он је био шеф Унутрашњег одељења Војне болнице, установе у којој је Боса Ранковић несебично спасавала многе животе. Тако је светско одличје отишло тамо где је требало – у руке хероине Балканских и Првог светског рата.
Пожртвована чланица кола српских сестара
Исцрпљујући рад у болници, није је лишавао жеље да буде присутна и у Колу српских сестара, женском, патриотском, хуманитарном и просветном друштву, основаном 1903. године. У оквиру тог рада Боса је могла да покаже колико је мудра, способна, хумана и посвећена. Са осталим чланицама се борила за свој народ, за права припадница нежнијег пола, помагала је војнике и рањенике, сиромашне и све оне којима је помоћ била потребна.
