Планина Борја се налази на југоистоку западног дела Републике Српске. Смештена је између општина Теслић и Котор Варош. Богата је воденим токовима. Планински амбијент, чист ваздух и угоститељски садржаји овога центра деценијама привлаче велики број посетилаца.
Од западног комшије Борчића дели је речица Велики Јанковац, а северног Узломца потоци: Узломац, који тече ка Крушевици па даље Врбањи, и Бистрица и Липљаница који се с Лукавцем сливају у недра Укрине. Од Очауша који јој се смеши с југа раздваја је Михајловац који нагиње Великој Усори.
Неколико врхова прелази хиљадити метар надморске висине: Урљај 1099, Велика Руњевица 1.078, Борачки комин 1.038, Вуков вис 1.036, Куке 1.020, Велики тајан 1.008 и тако редом.
Борјански пропланци и данас су ишарани покојом кућицом које су заборављене из неког прошлог времена у Јотановићима, Ђукићима, Бебама, Горњим Кузманима, на Клупама, у Липовчићу, Бубићима и другим мањим насељима која гравитирају према Булетићу, Прибинићу, Липљу или Масловарима која су приспала у његовом подножју.
Огромно богатство угља
Чувени геолог и карстолог Фридрих Кацер (1861- 1925) који је у себи носио немачко-чешку крв записао је крајем 19. века да се богатством минералног угља на тако уском географском простору може похвалити мало која земља у Европи. Тако је у Масловарама 1916. године отворен рудник. Сточари и ратари су нагло постали рудари. Око 370 рудара дневно су из недара Борја вадили по 300 тона угља. То је било дупло више од оне количине која се у исто време производила у бањалучком Лаушу.
Ради експлоатације угља, али и квалитетне боровине, букве и храста која је још раније започета, Аустро-Угарска је 1916. године изградила и ускотрачну пругу од Бање Луке преко Котор Вароша до Масловара. Овде треба истаћи да је на подручју Борја давно откривено богато налазиште хрома које никада није активирано.
Шумска пруга је пре Другог светског рата опасавала и северну падину ове планине. Повезивала је Кулаше и Прибинић. Треба истаћи да је било настојања да се сагради и продужетак од Масловара до Прибинића од чега се одустало што због рата, што због великог превоја.
Принципово врело
Постоје приче да је Гаврило Принцип радо долазио у Прибинић где има и данас Принципово врело с којег је воду пио и на којем се са својом драганом која је учитељица била у овом селу умивао. Вероватно су излете правили до Клупа где су могли јести узреле трешње којих је овде у изобиљу било.
Испод самог Борја пре неколико векова, неки тврде још у доба Немањића, наместио се манастир Липље. Није наодмет додати да је дуго постојало веровање да је и манастир Ступље био под Борјем према Булетићу где је некако пред последњи рат и једна буква ”проходала”.
Пола ове горе било је некада у власништву манастира Липље. Солила су један пропланак при самом врху ове чувене планине. Ту је пасло на хиљаде оваца. А одатле, па доле шест-седам километара до манастира била су изграђена корита којима је млеко текло. Ако шта преспе није шкодило. Имало се.
А ко је чуо за Борја, чуо је сасвим сигурно и за Хајдучку воду. То је један бистри извор на неких 900 метара надморске висине с које је воду пио чувени хајдук Коста који је страх у кости угонио турским караванама који су се кретале између Тешња, Котора и Бање Луке. С тог извора ко се воде напије помисли у први мах да ће му пући глеђ на зубима. Што топлији дан, то вода студенија.
