У Русији нисам водио Дневник. Тек спорадичне телеграфске белешке. Ако их одмах не дешифрујем десиће им се оно што се догађа са мојим »клозетским успоменама« из 1948/9. ..
Филм који ће »Ловћен« радити у копродукцији са украјинским студиом »Довженко« из Кијева, зове се »Виница«. Украјински писац Загребељни написао је манускрипт у стилу колхозне »Травијате«. Редитељ Б. Б. и ја одлазимо у Кијев да ствар, колико је могуће, учинимо сношљивом …
У хотелу сам »Украјина«. Соба је пространа, светла и акустична .. . У дубоким нишама, на укрштању ходника, седе »домаћице спрата« у белим болничким мантилима и са увек спремним љубазним извињењима. Ето њевазможно . . . На стратегијским местима, мали бифеи са дивовским теглама пуним киселих краставаца, кавкаским коњаком и вотком. Све је врло велико, али нешто мање једноставно …
Руси су пажљиви домаћини. Не допуштају да се досађујемо. Увек су са нама …
Врло често идем у Оперу. Имам своју ложу. Последњи пут имао сам је 1941 на Цетињу …
Црква Св. Владимира. У пустој лађи, млад човек на голом камену у проскинези…
Возе ме Хрешчатиком, потпуном рестаурацијом предратне авеније. Осећам се као да сам у авиону који рула аеродромском пистом. Аутомобил је Волга, цма, удобна. Напред је само шофер. Хтео сам да седнем поред њега. Није ми допуштено. Ето њевазможно. Нико не сме да седи поред шофера. Пачему? Патому. Зато? Зато. Харашо. У реду. Сео сам позади, између Б. Б. и друга Ц., генералног директора Студија »Довженко«, хероја Совјетског савеза, ратног инвалида (иде са штапом), и ако се не варам, пензионисаног генерала. Пред црвеним светлом раскрснице само два аутомобила, наш и једна друга кола, чију марку не разазнајем. Из њих излази официр у униформи НКВД.
Не изгледа импресивно, ни декоративно. Не може бити ништа више од капетана. Наш шофер брзо спушта стакло, напет је. НКВД се на њега дере. Схватам да је по среди ситна саобраћајна грешка, неспоразум за који је, најпре, кривица солидарна. Наш шофер стидљиво даје објашњења. НКВД продужује да бесни. Узима од шофера име и иброј. Гласно протествујем. Б. Б. ми зарива лакат у слабину. Питам директора зашто не узима у заштиту свог шофера? Он гледа кроз прозор. »Баш лепа јесен,« каже, »одавно нисмо овакву имали.« НКВД најзад, и не погледавши нас одлази. У међувремену је прошло зелено светло и ми смо опет пред црвеним. »Је ли ово био саобраћајац?« Питам директора. Б. Б. љубазно преводи: »Борис каже да му се Хрешчатик јако допада.«…
Дњепарски кејови. Пирошке. Златни залазак. Неколико глумица које рачунају на улоге. Великодушно их додељујемо. Увече — кавкаски коњак у тулуминама…
Најзад нешто и радимо. У хотелској соби Б. Б. и ја смишљамо финалну љубавну сцену. Ја је описујем. Редитељ је игра, он је у томе ненадмашан. Цак и у одсуству реквизита, црквених звоника који су главна оригиналност призора. Јунаци нашег филма, младић и девојка, драматично растављени, траже се кијевским улицама, које су празне и када су пуне света. Виница, девојка — жене су увек у таквим стварима сналажљивије од мушкараца — добија идеју. Пење се на звоник једне цркве, веша се о конопе и звони. На другом крају, младић сместа разуме овај дивљи крик страсти. Утрчава у прву цркву, која је свакако на пет миља одатле, устрчава на звоник, баца се на конопе и звонима одговара на нежни позив. Кадрови се смењују, час звони младић, час одзвања девојка, тонови постају све дубљи, број покренутих звона све већи, пењући се према крешченду и финалу приче.
Пошто је Виница Југословенка, а младић Рус, звона са две цркве, преко волшебно покренутих свих кијевских звона, претапају се у химну Љубави, мира и братства, Хеилиге Данкенсанг словенске братске сарадње. Русима се сцена силно свиђа. Наравно, негде се мора убацити и кијевски метро. Кијевски метро, који личи на цркву, апсолутно је обавезан. Б. Б. и ја поново одлазимо у хотелску собу. Успут набављам нову количину коњака. Без њега се такве ствари једноставно не могу смислити. Најзад, после десетак чаша, налазимо решење. Тражећи се, Виница и младић, пењу се и спуштају ескалаторима, увек у супротном смеру. (То повећава драматику, а допушта да се виде сви кијевски ескалатори). Русима се и ово силно свиђа. С трећом идејом пропадам. Предлажем, наиме, да се средишна љубавна сцена, на самој граници коитуса, јер се она не сме прећи (не мора баш све да се види!), одвије у једној од камених ћелија-гробова баснословне кијевске Лавре. Руси то с гнушањем одбијају. Предлог налазе крајње декадентним. Више им се допада метро. Повлачим се…
Пијем кавкаски коњак.
Код филм-директора Ж. и његове симпатичне супруге Маљвине. Пијемо кавкаски коњак. Опијамо се. У међувремену, расправљамо чији је Хамлет бољи, руски или енглески. Ж. је, разуме се, за руски, ја, разуме се такође, за енглески. Б. Б. се неко време предомишља, па се одлучује за руски. З. ће му бити директор филма. Врло је касно. Такси не можемо да добијемо. Ж. некуд телефонира. Одвозе нас у хотел амбулантним колима …
Раскошно вече код родитеља једне младе глумице. Гозба је лукуловска. Пијем кавкаски коњак. Вереник сестре наше домаћице ради у министарству чије се име изговара тихо. Остаје кратко, јер сутра има службени пут. Чини се као да је тиме протоколарни део вечери завршен. Почиње оргија. Срца се отварају. Певају се тужне песме. Зора стиже заједно са исповестима. Опраштамо се са искреним жаљењем …
У »Динамо« ресторану не налазимо сто. Грузијски пар, мушкарац и жена, обоје упадљиво црњомањасти и оштра лика, позивају нас за свој. Пијем кавкаски коњак. После једног сата устајем, играм са дамом. Прилазе нам четири врло плава, врло припита Украјинца. Нешто ми ватрено говоре. Не схватам о чему је реч, мада видим да пријатељска није. (Мој је руски рудиментаран, још једна идиотска последица одбијања да се прихвати свака, чак и корисна, послератна условност. Нисмо хтели да учимо руски, као да је на њему писао само Стаљин.) Редитељ дотрчава, и он изразито црномањаст, црне коврчаве косе. Објашњава ко смо. Љубимо се. Мислили су да смо »проклети Ђурђијанци«. Опет се љубимо. Морамо за њихов сто. Тамо пијемо кавкаски коњак. Љубимо се . . .
Александар Живковић: Борислав Пекић на Теразијској чесми, 11. марта 1991. у 5 ујутру
Прегледам последњу верзију сценарија. Пијем кавкаски коњак …
Једне ноћи враћам се у хотелску собу. Успешно налазим кваку тамо где сам је јутрос оставио, а не тамо где сам је десет минута тражио, и отварам врата. Соба је јарко осветљена. По њој сабласно лепеће јато слепих мишева. Брзо затварам врата. Наслањам се на њих. Упирем чело у хладно дрво. Осећам га као облог. Потпуно сам трезан. Сећам се наслова којег сам дао опису мог хапшења. »Кад год се врата отворе, почиње нов живот«. Какав је то живот који је почео кад сам отворио ова врата? Прибирам се, поново их отварам. Овог пута тек мало, врло опрезно, као да подижем поклопац са мртвачког сандука који је дуго лежао у земљи. Не видим ништа. Теснац празног сјаја и, у дну, преко узглавља кревета, таман, здепаст обрис ноћног сточића са лампом која личи на жуту змију пропету за напад.
Осмељујем се, широм их отварам. Један се слепи миш бесомучно устремљује на мене. Црвене очи сјакте вампирским сјајем. Мајушна псећа главица са сабљастим очњацима лебди ми пред очима. Сагињем главу. Заплиће ми се у косу. Урлајући, сресам га. Нешто тешко пада ми на леђа, мили према врату. Трчим према телефону. Свуда око себе осећам ветар подигнут њиховим крилима, сличним кошчатим конструкцијама крила првих аероплана. Не знам како окрећем исправан број. »Бошко,« кажем, »моја је соба пуна слепих мишева.« Он ћути, тешко дише, затим каже: »Немој пити. Долазим одмах.« Спуштам слушалицу. То је то, мислим. Делириум тременс. Проклети кавкаски коњак! Проклети били зечеви и слепи мишеви! Бубе и патуљасте наказе с воденим главама по ћошковима! Али зечева, буба и наказа нема. Само слепих мишева.
Чудим се како су језиво стварни, као да постоје, како је одвратна халуцинација на мојим леђима, тренутно непокретна, тешка као да је од меса, костију и крви, а не од упамћених слика правих слепих мишева покренутих из лежишта меморије делиријумом. Утрчава Б.Б. Иза њега, болничарка у којој препознајем »спратну домаћицу« у беломе мантилу и са метлом у руци. Урличући она се баца на утваре. Б. Б. крајњим напорима среса ону с мојих леђа. Постепено се прибирам, са олакшањем, које још није право, није какво ће бити кроз пола сата, схватам да су слепи мишеви прави, да нису авети алкохоличарске халуцинозе. »Не остављајте други пут прозор отворен а светлост у соби упаљену.« Каже жена, одлазећи. (Слепи мишеви живе у поткровљу хотела, касније дознајем.) Пробија ме хладан зној, седам на кревет. Наједном ми је смешно како су све моје студије психопатологије, заједно са десетком коју сам добио на испиту код професора др. Душана Јефтића, биле узалудне, како сам сасвим лепо спојио неспојива стања акутне делирантне халуцинозе са јасном свешћу да сам у делириум тременсу. Смејем се. Смеје се и Б. Б. На столу је трбушасти кристални бокал са кавкаским .коњаком и чаша. Пружам према њој руку, али је повлачим …
9 септембра 1966, у возу, на прелазу границе код Келебиије, пијем минералну воду: налазим да силно освежава…
Било ми је у Русији лепо. Никад нисам могао помислити да ће ми бити тако лепо. Толико лепо да сам осећао стид …
