Борислав Пекић: Гвоздени путеви наших неповерења

Је­дан од умиља­ти­јих па­су­са пи­сма ­јед­ног псе­у­до-Живо­рада из Кра­гу­јев­ца, гла­си: „Ис­па­да да сте ви, го­спо­ди­не ла­жов или сте на­про­сто из­ви­ка­ни еру­ди­та, тј. пука не­зна­ли­ца, ако већ ни­сте и плаћени оцр­њи­вач.. .“

Ових не­ко­ли­ко ма­ро­дер­ских ком­плиме­на­та за­ра­дио сам при­мед­ба­ма на шести­ну земљине ку­гле која већ три четврт сто­лећа на­сто­ји да убе­ди пре­о­ста­лих пет ше­сти­на како из­грађује Обећану зем­љу, да би тек сада, у по­след­њој четвр­тини, схва­ти­ла да је иза себе, у живо­ту свог ве­ли­ког на­ро­да, оста­ви­ла ја­лов­ину јед­не уто­пи­је које ће се ра­зум­ни по­том­ци сти­де­ти.

Дух пи­сма није по­сле­ди­ца пер­со­налне из­о­пачено­сти мог ко­ре­спон­ден­та, ма­ни­је гоњења која у све­му види не­при­ја­теље, туђе аген­те и зле де­мо­не про­па­сти, мада чу­јем да она већ има сво­ју рељеф­ну би­о­гра­фи­ју.

Во­лео бих да смем рећи како је она у ве­ли­кој мери ре­зул­тат иде­о­ло­ги­је ре­ал­ног со­ци­ја­ли­зма, чија је по­вест пуна лажних про­це­са, лажних све­до­ка, лажних при­знања, али и пра­вих про­гона, пра­вих хап­шења, пра­вог стрељања, па и ге­но­ци­да.

Про­цеси су. да­кле, били лажни, али су ме­ци на­кон њих били пра­ви. Не могу то рећи, јер на Бал­ка­ну тра­ди­ци­ја ком­про­ми­то­вања ту­ђих мо­ти­ва не потиче од јуче. Она је утка­на у нашу по­ве­ст као што је из­бе­га­вање сва­ког начела, на­ро­ци­то иде­о­лошког, бит­на озна­ка праг­ма­тич­не ен­гле­ске исто­ри­је.

(Кад су од начела да начела не­ма­ју само два пута од­сту­пи­ли, Ен­гле­зи су у доба на­зад­ног и про­ми­ску­и­тет­ног краља Хенрија VIII на ло­ма­чи спаљи­ва­ли љу­де друкчијег мишљења, а у вре­ме на­предног и ре­во­лу­ци­о­на­рног Кром­вел­а ју­ри­ли вештице.

То је Ен­гле­зи­ма за­у­век по­ка­за­ло да им не­чи­ја на­пред­ност или на­зад­ност неће сачува­ти живо­те и да од круп­них иде­ја мо­ра­ју по­тражити неку здра­ви­ју од­бра­ну.)

У го­ди­на­ма срп­ске бор­бе за не­за­ви­сност, нашег ла­га­ног раз­венчавања с тур­ском Им­пе­ри­јом и рвања ве­ли­ких сила о Бал­кан, нико није мо­гао бити про­што Ср­бин, по­го­то­во само ћовек.

Мо­рао је увек и не­ко­ме при­па­да­ти, нечији бити, за не­ко­га ра­ди­ти. Ср­бин је тада био ау­стриј­ски, ру­ски, тур­ски цо­век, или је био мр­тав. Стран­ке су биле про­ру­ске или про­аустриј­ске.

Кад смо гра­ди­ли гво­зде­ни пут, срп­ско­ин­ди­јан­ски пре­вод за желе­зни­це, у па­рл­а­мен­ту нису се­де­ли они који су за желе­зни­це и они који су про­тив, и који су за или про­тив били по сво­јој сло­бод­ној вољи; се­де­ли су плаћеници Беча, Пе­тро­гра­да, Бер­ли­на и дру­гих европ­ских пре­стол­ни­ца, за­ин­те­ре­со­ваних за тран­сбал­кан­ску пру­гу.

При сва­ком уго­ва­рању ли­фе­ра­ци­је ору­жја, љу­ди су били Шко­дини, Крес­о-Шнај­де­ро­ви, Армстронгови, Ер­хар­до­ви, Круп­о­ви. Између два рата, Ау­стри­ју је за­ме­ни­ла Немачка, а на сце­ни се по­ја­ви­ла Фран­цу­ска ко­јој смо ду­го­ва­ли за­хват­ност, и Бри­та­ни­ја ко­јој осим рав­но­душно­сти ниш­та ни­смо били дужни.

Пред сам рат, који је од мене, имућног сина са из­гле­дом на на­сле­ђе, начинио оца-бед­ни­ка коме по­том­ство тре­ба да плаћа ду­го­ве, љу­ди су били осо­вински или са­ве­знички, осим ко­му­ни­ста који су ис­трај­но оста­ја­ли руски. Стање се про­дужило и кроз рат да про­цве­та по­сле оно­га што су јед­ни на­зи­ва­ли осло­бођењем а дру­ги нај­већом на­ционал­ном ка­та­стро­фом по­сле Ко­со­ва.

У вре­ме моје мла­до­сти, сви су ре­ак­ци­о­не­ри, у које сам с одушев­љењем и ја спа­дао, ра­ди­ли за ­јед­ну или више стра­них сила, од ко­ји­х је, због Ун­ри­них па­ке­та, жвакаћих гума, џеза и евен­ту­ал­но де­мо­кра­ти­је, нај­о­миље­ни­ја била Аме­ри­ка. Ко­му­ни­сти су и даље по­но­сно ра­ди­ли за Русе те смо их зва­ли ру­ским на­јам­ни­ци­ма, а они нас ан­гло-аме­ричким плаћени­ци­ма.

Тра­ди­ци­ја сум­ње у туђе мо­ти­ве, у туђи ра­зум, у туђе по­штење од­ли­ка је нашег ка­рак­те­ра. Она по­ка­зу­је ко­ли­ко не­ма­мо по­верења у саме себе. Ко хро­нично гаји не­по­ве­рење у дру­ге, мо­гао га је стећи само ис­ку­ством. Како сва­ки човек о себи нај­више зна и себе нај­боље по­зна­је, биће да је та ружна са­мо­спо­зна­ја осно­ва на­зо­ра по ко­ји­ма су сви љу­ди хуље. Или да нису само док се не от­кри­је да јесу.

Та­кав ми­са­о­ни ма­нир у Бри­та­ни­ји није по­знат. Можете бити у за­бл­уди, у ко­јој сам можда и ја кад сам се усу­дио да увре­дим со­ци­ја­ли­стичку Атлан­ти­ду мог кра­гу­је­вачког до­писника, али не мо­ра­те због тога оба­ве­зно бити и плаћени. У за­блу­ди или праву можете бити и по вла­сти­том из­бо­ру, са­свим џабе.

Ако лепо го­во­ри­те о Со­вјет­ском Са­ве­зу, нико вам неће рећи да сте на плат­ном спи­ску ру­ске оба­ве­штај­не службе. (Они који јесу го­во­ре о Ру­си­ма ружно.

И је­ди­ни свет који у сва­ко­ме види шпи­ју­на, а у сва­ком чину шпи­ју­нажу, сами су шпи­ју­ни.) Код нас, међутим, то није могуће. Нај­пре, зато што се ми­сли да човек мора бити плаћен да би уоп­ште ми­слио, а по­том, да дво­стру­ко мо­ра ко­шта­ти ако ми­сли по­грешно.

Живо­рад из Кра­гу­јев­ца не ради ниш­та дру­го него се држи на­ци­о­нал­не тра­ди­ције. Пи­там се само ко га за то плаћа. Није он ваљ­да ­је­ди­ни Ср­бин који Русе љу­би за­ба­да­ва, по до­бро­стивос­ти сл­а­вен­ског срца? Јер ­ја сам, јав­но при­зна­јем, плаћен. За ове ко­мен­та­ре до­би­јам но­вац.

Зар није гра­ђан­ски ред да и он каже ко ње­га плаћа?