Специјално направљен простор у Цетињском манастиру Рођења Пресвете Богородице чека да се двема међу највећим хришћанским светињама, Десној руци светог Јована Крститеља, која је према предању крстила Исуса Христа, и честицом Часног крста, на којем је Исус Христос распет, придружи и трећа – икона Богородица Филермоса, која је заштитница Малтешког реда.
Икону Пресвете Богородице Филермске насликао је половином првог века Свети апостол и еванђелист Лука. На њој је лик Мајке Божије, а наводи се да се испод налази сам лика Исуса Христа. Опточена је златом, а украшена дијамантима, рубинима и сафирима чији је централни у пређелу груди украден. Лик је окружен са осам шиљака симбола Малтешког реда.
Две светиње, Десна рука светог Јована Крститеља и честицa Часног крста, од 1978. године налазе се у ковчегу светог Петра Цетињског који је изложен у Цетињском манастиру. Икона Филермоса изложена у Народном музеју Црне Горе, смештеном свега неколико стотина метара од манастира.
„Ове две светиње које се налазе у Цетињском манастиру заједно су практично путовале 500 година. Где год су се селиле, биле су увек заједно. У другој половини 20. века оне су, на нашу жалост, раздвојене. У манастиру се налази Десна рука светог Јована Крститеља која је крстила господа Исуса Христа. Њено путовање од Антиохије до Цетињског манастира је веома интересантно. Поред ње налази се део честице Часног крста на којем је Исус Христос распет. Оне су смештене поред једног од највећих наших светитеља, Светог Петра Цетињског. Он је за живота био проглашен светитељем, а по њему се често и Цетињски манастир назива Манастир Светог Петра“, објашњава Јован Маркуш, публициста и историчар.
Дочек у Москви
Наглашава како су две светиње смештене у златне ковчеге који су рад најбољих руских мајстора. Украшени су разним драгим камењем. Ковчеге је наручила царска породица Романов.
„Сами њихови оклопи, кивоти, имају огромну вриједност. Поред вриједности које значе уопште за хришћански свијет ове двије светиње. Нажалост, ми немамо, да будемо искрени, у Црној Гори довољно развијен осјећај, не за рекламу у смислу рекламе него за презентацију нечега“, појашњава Маркуш.
Илуструје то примјером да се током четрдесетодневног боравка у Русији 2006. године преко два милиона људи из Русије, Украјине и Белорусије поклонило тим светињама. Међу њима је био и предсједник Белорусије Александар Лукашенко. Колики је спектакуларан дочек направљен доласку Десне руке светог Јована Крститеља у Москви 7. јуна 2006. године говори и податак да ју је уз тадашњег патријарха Москве и све Русије Алексеја II дочекало преко 80 митрополита, архиепископа и епископа.
Пут светиња до Црне Горе
Маркуш појашњава како су све три светиње једно време биле у поседу Малтешких витезова. Када је Наполеон окупирао Малту, пошто су Малтешки витезови били прогнани, њих примио руски цар Павле I Романов, који је био и велики мајстор малтешког реда. Њему су они у знак поштовања поклонили те три светиње. Након Октобарске револуције, оне су изнесене из Русије. Мајка руског цара Марија Фјодоровна је то понела у Копенхаген одакле је она била.
После њене смрти, преко Берлина светиње су дошле до Београда. Њих је донео руски митрополит Антоније Храповицки који је био поглавар руске заграничне цркве. У знак поштовања што је после бољшевичке револуције 30.000 чланова руске интелектуалне елите нашло спас у тадашњој Краљевини Југославији. У знак поштовања, предао их је тадашњем југословенском краљу Александу Карађорђевићу.
Његов син Петар II Карађорђевић их је 1941. године, напуштајући Београд, пренио у манастир Острог. Ту су остали до краја II свјетског рата. До њиховог раздвајања долази у време бивше социјалистичке Југославије.
Раздвајање светиња
„Нажалост, тадашња УДБА, која је опљачкала манастир Острог, и поред ове двије светиње узела и трећу – икону Филермосу. Ове светиње су враћене 1978. године Цетињском манастиру. Односно Митрополији црногорско – приморској, а изложене су у кивоту. Прије тога су биле у параклису за који је Влада Црне Горе била дала средства да се уради. Намијењено је било да се, као што су увијек биле кроз историју поновно споје заједно, међутим, тадашња власт, односно Извршно вијеће Црне Горе, које је било надлежно, вратило је само ове двије светиње“, наглашава Маркуш.
Истиче да је икона Филермоса, уместо у Цетињски манастир, смештена у музеј.
„То није слика. Има сасвим другу вриједност. Изложили су је у неки ходник. Простор где је икона Филермоса је једна канцеларија поред ходника у бившој згради Владиног дома. Њима то ништа не значи. Икону Филермосу гледају као слику“, наводи Маркуш.
Он је од 1988. до 1990. био предсједник општине Цетиње (градоначелник), а прије тога четири године предсједник Извршног одбора (градске владе) Цетиња. Интересирало нас је да ли је као први човјек цетиња у то вријеме тражио од власти Црне Горе да се икона Филермоса врати цетињском манастиру.
„Био сам на челу града у времену када још нису на свјетло дана изнесени сви подаци. Када сам сазнао све чињенице када је требало ми смо и протестовали. Али, то је био разговор са глувим људима. Да сам у позицији, да имам исламску или јеврејску светињу, не бих је држао у ходнику већ бих је вратио у џамију или синагогу гђе јој је мјесто. Говоримо о неодговорном односу према светињама и то ће рећи сваки малтешки витез“, наводи Маркуш.
Икона у плавој капели Народног музеја
„Овде имамо плаву капелу, ту је смјештена икона Филермоса која се сматра да је једна од највећих хришћанских светиња и највећа светиња Малтешког реда. Стицај историјских околности је довео овде. Она је послије Октобарске револуције стигла у Београд и била у двору Карађорђевића. Из Београда је 1941. године она донешена и била сакривена у манастиру Острог. Ту је пронађена и послије тога је чувана у трезору полиције. На крају је донешена одлука да се изложи. Честица Часног крста и рука Јована Крститеља – те двије свијетиње су у Цетињском манастиру, Филермоса је у Народном музеју Црне Горе“, наводи директор музеја.
Истиче да она није власништво „ни музеја ни државе, већ власништво културног свијета“.
„Ми о њој водимо бригу на један добар и професионалан начин. Она је једноставно културно добро које припада читавом свијету. То што је код нас, то је стицај околности. Мислим да ће она остати код нас. Мислим да постоје неке идеје да се она измјести, да се прави за њу посебан простор, али виђећемо шта ће бити са тим. То изискује доста трошкова. Постоји идеја да се у цетињској пећини адаптира један простор у којем би била смјештена. Како ће то ићи и шта ће се дешавати у будућности, збиља не могу то да предвидим“, наводи Пејовић.
