Одлука о жељеној школи или факултету не доноси се месец дана пред упис, јер је реч о избору занимања којим ће се особа бавити 40 година
Сваке године више од 50.000 осмака и исто толико средњошколаца нађе се пред дилемом коју средњу школу и факултет да упише и како да своје тинејџерске жеље уклопи у реалност у којој стручњаци различитих профила годинама чекају на запослење, а аналитичари тржишта рада упозоравају да ће нека занимања нестати за пар година. Иако велики број школараца одлуку о избору занимања одлаже за друго полугође, психолог Елеонора Влаховић, која се више од тридесет година бави професионалном оријентацијом ђака, истиче да се одлука о жељеној школи или факултету не доноси месец дана пред упис, јер је реч о избору занимања којим ће се особа бавити 40 година. Она подсећа да човек две трећине свог живота проведе радећи, на послу проведе најпродуктивнији део свог дана, а са колегама проведе више сати током дана него са својом породицом. Због тога се ваља сетити речи мудрог Душка Радовића који је говорио да нам је у животу два пута потребна срећа – приликом избора професије и брачног партнера.
„Професионална оријентација једнако је важна и за појединца и за друштво, јер свака особа треба да ради на оном радном месту где ће бити најпродуктивнија и најзадовољнија. У последње три деценије десиле су се бројне промене, како у ширем друштву, тако и у породици, а прва се огледа у томе да су родитељи некада имали већи утицај на своју децу када је одабир средње школе или факултета у питању. Сада се углавном руководе девизом ’твој живот – твој избор’ и склони су да препусте детету од 15 година да само бира будуће занимање. Изузетак од овог правила понекад чине родитељи који се већ деценијама баве неким породичним послом, као што је адвокатура, медицина или фармација, па врше притисак на дете да настави породичну традицију. Међутим, ако видим да дете нема никаквих афинитета према прављењу лекова и фармацеутских производа, увек сугеришем да оно може да буде менаџер у фирми и води ланац апотека и са дипломом неког другог факултета”, каже Елеонора Влаховић.
Другу промену примећује у односу деце према школи и образовању – смањује се број ученика који сматрају да је школа веома важна, а расте број оних који верују да се у животу треба снаћи и више су оријентисани на зарађивање, а мање на учење. На питање шта вам је најважније приликом избора будућег занимања, највећи број ученика каже новац, а каријера се налази тек на четвртом или петом месту. Са повећањем броја факултета, смерова и катедри, расте и број ђака који су неодлучни и који се често изгубе посматрајући ту лепезу потенцијалних занимања. Мењају се и преференције ученика – ФОН пре тридесет година није уживао толико интересовање будућих студената, а деведесетих година скоро ниједан ђак није се интересовао за форензику. Онда су на мали екран стигле серије са истражитељима злочина и сада је на том факултетском смеру прилична гужва.
„Међутим, оно што мене као психолога брине јесте чињеница да у последње време видим велики број деце која су прилично напета и анксиозна када је у питању бирање будућег занимања и упис средње школе, односно факултета, па половину времена са њима радим психолошко саветовање, а другу половину посветимо професионалној оријентацији.
Код мене долазе ученици трећег разреда средње школе који су толико нервозни као да се пријемни испит дешава сутра, а не за годину и по дана. Сваки шести или седми ђак који дође на саветовање плаче, јер стрепи од уписа. Имам утисак као да су се деца ’поделила’ на пребрижне и потпуно безбрижне, односно на оне које пријемни испит доживљавају као ’страшни суд’ и друге који су уверени да ће се на крају све некако решити, наравно у њихову корист и без превише уложеног труда”, константује наша саговорница.
Приликом одабира будућег занимања, осим жеља и афинитета детета, увек се мора узети у обзир и реалност у којој нема баш пуно посла за археологе, библиотекаре или професоре скандинавских језика, па ученике који то желе наша саговорница најчешће саветује да им то буде хоби, а не занимање. Ако су у питању деца која желе да упишу средњу школу која се налази у другом граду, мора да се уради и психолошка процена да ли су спремна да од 15 до 19 године живе у интернату.
„Мој је утисак да ђаци слабо познају свет рада. Када их питам да ли су се информисали који се предмети уче на факултету који желе да упишу, најчешће кажу да нису, што заиста представља парадокс, јер ми живимо у информатичком добу у коме нас од информација дели само један ’клик’ компјутерског миша. За генерацију која сада уписује средње школе и факултете каже се да су дигитални урођеници, јер су прво научили да користе мобилни телефон, па тек онда нож и виљушку – зато мислим да су они чудесно неинформисани о свету будућих студија и занимања којим желе да се баве.
Због тога им увек саветујем да оду на сајт факултета и пажљиво прочитају које ће предмете учити и свакако посете ’Дан отворених врата’, који данас организује велики број високошколских установа и упознају се са жељеним занимањем. Међутим, има и деце која тачно знају шта ће студирати, али им је мотивација за уписивање конкретног факултета потпуно погрешна. Примера ради, неки од њих желе да студирају медицину, јер је бели мантил статусни симбол, али нису спремни за сусрет са патњом, болом и смрћу пацијената”, закључује психолог Елеонора Влаховић.
