Бекташизам је једна од струја ислама, исламски лидери сматрају да они опште нису део муслиманског света него су секта која се користи неким њиховим учењима. У жижу јавности су доспели сада када је премијер Албаније Еди Рама најавио да ће направити муслимански Ватикан у срцу Тиране. Јак лобистички лобији, али и њихова бурна историја одмах су упозорили наш народ на улогу овога религијског покрета кроз историју.
Бекташијски мистични ред настао је у 13. и 14. веку, када је историјски контекст туркменских племена и њихова древна шаманска веровања почео да се преплиће са исламом на просторима Анадолије. Али, за разлику од строгих, канонских интерпретација, бекташизам је био плодан терен за мешање и прожимање идеја, стапање култура и апсорбовање обичаја народа посебно Балкана. Бекташки ред, сачуван у магловитом историјском предању, настао је као један од суфијских покрета на Блиском истоку. Оскудност историјских извора чини да нам је практично немогуће сагледати све нијансе његовог раног развоја. Током 11. и 12. века, на подручје Анадолије долазили су бројни мисионари, познати као „Свеци из Хорасана”, носећи са собом духовне идеје и учења која су прелила верске границе.
Легенда о оснивачу дервишког братства, Хаџи Бекташу, представља занимљиви спој историје и митологије. Рођен у Хорасану, у североисточном делу данашњег Ирана, Хаџи Бекташ се, према општеприхваћеној хронологији, сели у Анадолију 1281. године. Живео је само двадесет две године, али је оставио дубок траг у исламском духовном наслеђу. Најстарији писани извори о њему потичу из краја 13. века, а сами извори су, чини се, опрезни и непотпуни, остављајући простор за легенде и предања.
Постоји више прича о томе како је добио име. Једна од најинтересантнијих је она о његовом оцу, владару Хорасана, који му је по рођењу дао име Бекташ, што у преводу значи „једнак принцу”. Ова прича не само да осветљава значај његовог имена, већ и његову улогу у друштву. Нека предања кажу да је Хаџи Бекташ добио назив Хаџи после визије свог учитеља Локмана Преде, који га је видео како се клања. Према неким ауторима, име Бекташ произлази из турских речи „бек” (господар) и „таш” (стена), што додатно наглашава његову снагу и упорност.
Бекташ је био лутајући дервиш, често несвестан сопственог утицаја на следбенике. Ипак, његова појава је обележила почетак једне нове духовне ере, а његови први следбеници, анадолијски Абдали, називали су га „Пир”, што значи „учитељ”. Ова титула не само да одражава његову улогу у ширењу учења, већ и велику поштовање које су му указивали. Бекташије тврде да су следбеници пута ка унутрашњој истини како они тврде за себе, а њихов духовни вођа, познат као муршид, игра кључну улогу у томе. Муршид није само свештеник – он је онај који усмерава верника на пут ка Богу, водећи га преко мистичних капија које симболизују различите нивое духовног развоја, ту је сличан гуру.
Посебно занимљива је доктрина четири капије, која бекташизам поставља као путовање кроз различите етапе духовног просветљења. Прва капија је шеријат – основни исламски закон, који поставља темеље. Следи тарикат – пут, начин живота, односно практични водич ка духовности. Трећа капија, хакика, представља откривање суштине стварности, док четврта, марифет, доноси мистичну спознају Бога – стање које је доступно само највишим мудрацима.
Међутим, оно што бекташизам чини заиста јединственим је његова теолошка мисао у којој се преклапају елементи шиитске традиције са специфичним интерпретацијама. Поштовање тројства Бога, Мухамеда и Алије као једне тајне и дубока посвећеност дванаест имама представљају важне елементе овог веровања. Алија је за бекташије много више од историјске фигуре – он је симбол духовног наслеђа, легитимни наследник пророка Мухамеда и централна фигура њихове теолошке космологије.
Бекташизам такође не бежи од филозофских утицаја, као што је хуруфизам – мистичка доктрина која се бави симболичким значењем бројева и слова. Ова идеја да сваки број и свако слово има своју духовну димензију чини да читав универзум, па чак и речи које изговарамо, добијају вишу, скривену сврху има јасне обрисе нумерологије или чак и учења Кабале.
Под утицајем хришћанства и локалних веровања, бекташије су усвојиле и култ светаца. Светац, у овом контексту, није само обичан верник, већ човек који је својом побожношћу и начином живота достигао висине духовности и на тај начин постао пример свима осталима. На овај начин, бекташизам је постао својеврсна духовна стаза која повезује исламске, шаманске и хришћанске елементе у једну хармоничну целину. И данас у неким деловима Албаније поштују чак и Светог Ђорђа и Светог Николу. Бекташки ред је у многим периодима своје историје био једна од најутицајнијих духовних струја унутар Османског царства, али његов процват је био нераскидиво повезан са личностима као што је Балим Султан. Овај мистични вођа преузео је кормило реда 1501. године и успео да од бекташијства начини систематизован и препознатљив духовни покрет. Он је стандардизовао ритуале, увео јасна учења и створио идеализовану слику Хаџи Бекташа, оснивача реда. Његов допринос био је толико значајан да је касније проглашен за другог свеца заштитника бекташија.
Један од кључних фактора који су учврстили позицију бекташијског реда унутар Османског царства била је његова тесна веза са јаничарима, елитним корпусом војске који је често био састављен од деце хришћанског порекла. Ово је довело до тога да су јаничари били природно наклоњени народним облицима ислама који су се појављивали у Анадолији. Већ до краја 14. века бекташијство је постало главна духовна струја унутар јаничарских редова, а у 16. веку Хаџи Бекташ је званично постао њихов светац заштитник.
Занимљиво је да су јаничари развили и свој специфичан изглед, који је носио дубоку симболику везану за бекташије. Њихова карактеристична бела капа, позната као заркол, била је директно инспирисана рукавом Хаџи Бекташа, који је, по традицији, благосиљао јаничаре стављајући рукав свог огртача на главу првог војника. У једној од легенди наводи се да је Хаџи Бекташ том приликом изговорио речи: „Нека ваше име буде јаничари, ваше лице чисто, ваше руке победничке, ваша сабља бритка.“ бекташијски утицај међу јаничарима био толико велики да је сваки нови поглавар реда, деде, морао да дође у јаничарске бараке у Цариграду и од јаничарског аге прими круну као симбол власти. Ово снажно повезивање духовности и војне моћи учинило је бекташије незаобилазним у политичком животу Османског царства, посебно у процесима исламизације новоосвојених територија.
Бекташији су своју религијску симболику делили и са јаничарима кроз зулфикар, сабљу која је, по легенди, припадала пророку Мухамеду и његовом зету Алији. Ова сабља, симбол шиитског ратништва, постала је омиљен знак на јаничарским заставама, али и на њиховим телима. Јаничари су често усецали симбол зулфикара на својим грудима, рукама или ногама, чинећи га личним знаком верности и части. Овај чин повезивао је телесно и духовно, ратничку моћ и религијску посвећеност.
Током 17. и 18. века, бекташији су постали један од најутицајнијих дервишких редова, захваљујући својој блиској вези са јаничарима и активном улогом у ширењу ислама на новоосвојеним територијама. Њихов утицај на османску власт и религијску политику показао се као кључан за ширење и одржавање османске моћи, што је започело још са реформама Балим Султана.
Међутим, током владавине Селима II, јаничари су се суочили с војним неуспесима и проблемима са дисциплином, што је на крају довело до реорганизације војске под Мухамедом II.
Када је 1825. године Мухамед II одлучио да образује нове војне јединице, наилазио је на жесток отпор јаничара, који су одбили строге мере обуке и организације. Устанак који су подигли 15. јуна 1826. године завршио се трагично. Снаге султана угушиле су побуну и примениле сурове мере, укључујући и физичко уништење побуњеника. Ово трагично поглавље завршило је „Благословеним догађајем” (Vak’a-i hayriye), када су светиње јаничара оскрнављене, а сам ред бекташија постао мета репресије. Уместо старијих традиција, Мухамед II је најавио стварање „Победоносне Мухамедове војске”, остављајући јаничаре у прашини историје.
Упркос томе, бекташијски ред није нестао. На простору јужне Албаније и западне Македоније, успео је да опстане и настави своје деловање. Током последње четвртине 19. века, бекташији су се развили у независну верску заједницу и постали један од стубова албанског националног покрета. Овај период обележен је не само опстанком, већ и стратегијом ширења утицаја, која је подразумевала заузимање хришћанских светилишта и поистовећивање својих светаца са локалним хришћанским светитељима.
Бекташијски ред није само духовни покрет већ и политички инструмент, што је нарочито видљиво током владавине Али Паше у периоду од 1788. до 1822. године. Паша је вешто искористио бекташије како би ојачао своју политичку позицију и створио простор за независност од Османског царства.
Бекташизам је постао средство за исламизацију локалног хришћанског становништва. У том процесу, бекташијски ред је често прибегавао асимилацији културних и религијских елемената, што је довело до брисања локалних идентитета. Док су бекташији на површини приказивани као толерантна заједница отворена за дијалог између ислама и хришћанства, њихова улога у политичкој борби и асимилацији није могла бити игнорисана и била је јасна.
Током 19. века, бекташијски ред је, упркос забранама и ограничењима, наставио да користи свој утицај у политици, укључујући албански национализам у своју доктрину. Овај процес је, међутим, имао ограничен успех. Упркос напорима да се верске поделе избришу и да се албански национални идентитет ојача кроз бекташизам, дубоко укорењене религијске поделе и присуство традиционалних верских заједница нису биле успешно савладане.
Бекташијски ред, који је имао своју улогу и у исламизацији и у националној хомогенизацији, показао је ограничену ефикасност у периоду Балканских ратова и Првог светског рата. Многе текије су уништене, што је значило и осетан губитак њиховог утицаја. Иако је Албанија 1932. године признала бекташије као независну верску заједницу, њихова интеграција у националну политику није била довољна да превазиђе дубоке друштвене и религијске разлике.
Чак и у модерној Албанији, где бекташијски ред представља четврту по величини верску заједницу, остаје питање његовог стварног доприноса у религијском и националном јединству. Упркос томе што се бекташији представљају као мост између хришћанства и ислама, критичари указују да је њихова улога у историји била дубоко укорењена у политичким амбицијама и често је доводила до религијске и културне асимилације. Њихова улога у лобирању за независност наше јужне покрајине Косова и Метохије је огромна, ако не и пресудна на Западу. Бекташијски ред, који се често представља као толерантна и модерна форма ислама, у својој суштини носи елементе политизације, лобистичку моћ, асимилације, али су, иако бројна, ипак само једна од секти у исламу. У савременом контексту, његова улога је често инструментализована за политичке и економске циљеве, посебно у Албанији, где се покушава приказати као нека врста „исламског Ватикана“. Овај концепт, који је подржао и премијер Еди Рама, изгледа више као средство за привлачење инвестиција и промоцију свеалбанског идентитета, него као аутентичан духовни покрет.
Овај ред је у ствари одступио од класичних монотеистичких принципа и прихватио либералне вредности које су у супротности са традиционалним исламом. У њиховој доктрини, наводни „закон љубави“ замењује основне религијске праксе, као што су молитва и пост, алкохол је дозвољен, а жене су ослобођене од строгих норми облачења. Овај приступ не само да разводњава верске принципе, већ представља и покушај да се бекташизам прилагоди западним вредностима и либералној култури, што многи виде као опасан преседан.
Идеја да се бекташијски ред представи као спона између Запада и ислама изгледа као стратегија брендирања, а не као искрено верско учење. Тај покрет се уклапа у шири тренд либерализације религија који се види и у хришћанству, где се религијске праксе често прилагођавају модерном човеку, одступајући од строгих духовних принципа. Уместо да подстиче духовну дубину и доследност, бекташизам изгледа да тежи ка томе да угоди свима, што резултира губитком своје аутентичности.
У суштини, бекташијски ред не само да представља одступање од традиционалних исламских учења, већ и ризикује да постане средство политичке и економске манипулације. Уместо да гради мостове између религија, он промовише верску хибридност која уместо духовне дубине, нуди компромисе по мери савременог, секуларизованог друштва.
Небојша Лазић, теолог
