Текућа година чији редни број завршава бројем 5 по дефиницији призива јубиларне годишњице свих догађаја који су се десили у претходним годинама чији редни бројеви завршавају бројем 5. Једна од таквих година је година у којој се завршио Други свјетски рат: 1945. У освит 1945. већ је било јасно да су Њемачка и Јапан поражени, само је било питање дана, недјеље и мјесеца када ће тај пораз бити признат.
Од јануара па до маја односно августа 1945. десио се цијели низ догађаја које историја памти. Пошто је ове године осамдесета годишњица тих догађаја, ова „округла“ обљетница је још видљивија и знаковитија. Међу такве јубиларне годишњице спада и она која је „пала“ прије два дана, двадесет другог априла, осамдесета годишњица одсудног пробоја преживјелих логораша из Јасеновца.
Прича о Јасеновцу је једна од оних трагедија коју је немогуће у цјелини испричати. У овом тексту ћемо покушати да препричамо три јасеновачке судбине. Редослијед људи у наслову посљедица је абецедног реда иницијала њихових презимена.
Друг директор
Име и презиме Емерика Блума (1911 – 1984) посљедњих недјеља у медијима се чешће спомиње, а зарад документарног филма Јасмиле Жбанић под насловом „Блум“. Пред крај живота, између 1981. и 1983. Блум је био градоначелник Сарајева. Било је то златно доба овог града, вријеме припрема за Зимске олимпијске игре, вријеме процвата сарајевске поп-рок школе, Радија Сарајево, Телевизије Сарајево, издавачких кућа „Свјетлост“ и „Веселин Маслеша“, вријеме сјајних резултата фудбалских клубова Сарајево и Жељезничар, кошаркашког клуба Босна и других спортских колектива. Као у некој народној причи, Блум је, мада у поодмаклим годинама, доживио и проживио сарајевску Олимпијаду, испратио је, како се то каже и умро неколико мјесеци касније.
У Сарајеву се родио 1911. у скромној јеврејској породици. Диплому инжењера стекао је у Прагу. Уписао се у Комунистичку партију као тридесетогодишњак, прије њемачког напада на Југославију. Усташе га хапсе већ почетком љета 1941. Прошао је кроз затвор у Сарајеву, транспорт за Госпић, логор на Пагу те напосљетку завршио у Јасеновцу. Као затвореник-инжењер одржавао је тамошњу електричну централу док 1944. није успио да побјегне и придружи се партизанима.
Послије рата је функционер Секретаријата за индустрију и рударство у Сарајеву. У надолазећим годинама показује се као изузетно способан инжењер и директор. Врхунац је било његово руковођење привредним гигантом под именом „Енергоинвест“. На Западу су га препознавали као „оличење социјалистичке пословности“. Његов предратни пријатељ Оскар Данон описао га је овако: „Емерик Блум био је радан, срчан, поштен и мудар визионар, око себе је окупио способне и вриједне људе“.
Десет година прије његове смрти Република Француска га је одликовала орденом Легије части. Данас се по њему зове једна сарајевска улица, а такође има и бисту пред зградом „Енергоинвеста“.
Како се ко осјећа
Успомена на Зију Диздаревића (1916 – 1942) данас се чува скоро једино у средњобосанском градићу Фојница. Диздаревићи су једна од најпознатијих босанскомуслиманских (или, савременим рјечником, бошњачких) љевичарских породица чији су бројни припадници били партизански борци, а послије рата су у југословенским социјалистичким властима долазили до високих и највиших политичких позиција.
Диздаревићи су завичајно везани за Фојницу, али се сам Зија Диздаревић игром случаја родио у мјесту Витина, код Љубушког, у западној Херцеговини, у фебруару 1916. године.
Углавном, дјетињство је провео у Фојници, а затим се у Сарајеву уписао у Учитељску школу. Већ у Сарајеву се прикључује социјалистичкој омладини и почиње да пише прозу. Такође, ангажује се у штрајковима и другим видовима протеста. Због тога је још прије свог двадесет и првог рођендана хапшен. Послије матуре у сарајевској Учитељској школи у Београду се уписао на Филозофски факултет. Тамо је и даље био политички ангажован, а много се дружио с Бранком Ћопићем. Као и Бранко Ћопић сарађивао је са „Политиком“. Као младић објавио је неколико антологијских приповијетки.
Једна од важнијих бх. награда за приповијетку носи његово име. Има она чувена причица кад Јован Дучић пита младог Бранка како се осјећа Зија Диздаревић, мислећи како се етнички осјећа, да ли самог себе сматра Србином или Хрватом, док добри Бранко, коме то тумачење није ни на крај памети одговара: „Добро се он осјећа, мало је мршав и блијед, али је здрав“. Чим рат крену, Зија Диздаревић почиње да дјелује као комунистички илегалац у Фојници и Сарајеву.
Прије него што је успио да оде у партизане, усташе га хапсе и спроводе у Јасеновац. Било је рано прољеће 1942, једва да је напунио двадесет и шест година. Тамо је убијен врло брзо након што је стигао у логор.
Саговорник Иве Андрића
Љубо Јандрић је у овој причи најмлађи (1934 – 1990). Он је у Јасеновцу завршио као дјечак. Блум је хапшен и као комуниста и као Јеврејин, Диздаревић као комуниста и илегалац, а Јандрић само зато јер је Србин. Он се родио у октобру 1934. у селу Велика Жуљевица. Село се налази на подручју предратне општине Босански Нови, данашње општине Нови Град. 1991. је на попису имало 410, а 2013. 228 становника. То је дио Босне и Херцеговине који је у Другом свјетском рату необично много страдао.
Јандрић је јасеновачки пакао некако преживио. Послије рата је, како се каже у званичној краткој биографији, завршио студије књижевности и српскохрватског језика на Филозофском факултету у Сарајеву. Роман „Прах и пепео“ објавио је 1971. године, у издању „Веселина Маслеше” у Сарајеву. Приредио је књигу Андрићевих „Есеја и критика“ коју је објавила сарајевска „Свјетлост“ 1976. године. Роман „Јасеновац“ објавио је 1980., друго издање 1981. године, оба у издавачком предузећу „Свјетлост“ у Сарајеву. Објавио је и своје познате разговоре „Са Ивом Андрићем”.
Јандрић је умро млад, с једва педесет и шест година. У његовом писању, двије теме су опсесивне: Иво Андрић и Јасеновац. О Јасеновцу је једном приликом исписао: „Има тема за које је мало један човјек, чак и под условом да им читав живот понуди као жртву. Јасеновац је без сумње једна од њих.
Преслаб је један, уз то и књижевников живот, за хиљаде смрти које су посијане у том стравичном мучилишту“.
Ове три приче су веома мало парче мозаика јасеновачког ужаса, а овдје су само као покушај да се дио тог ужаса скицира.
