Бањалука је један од најлепших градова Балкана. Препознатљива је по много чему, али свакако оно што ће свима прво пасти на ум на помен овог града је бањалучки ћевап. Ово јело постало је симбол града на Врбасу, синоним за роштиљску храну. Сваки туриста који посети Бањалуку жели да проба овај специјалитет.
Он се од обичних ћевапа разликује, пре свега, по свом изгледу. Али не само по томе.
Како је настао?
Ако кренете да истражујете бањалучки ћевап, пронаћете бројне линкове који кажу да је ћевап у Бањалуку донео Мујо Ђузел. Али ствари нису тако једноставне. Ћевап се у Бањалуци правио пуно пре Мује. Неки тврде још за време годишњег сајма у Бањалуци у 19. веку па и раније, али се правио на комад као и у осталим крајевима. Квалитет је зависио пре свега од смесе меса и тајног рецепта, а свака ћевабџијска породица имала је свој рецепт који је љубоморно чувала.
Данас не постоје историјски извори који нам могу рећи тачно како је обични ћевап постао чувени бањалучки ћевап, а у самом граду сусрешћете се са три различите приче. И како то обично буде, свако се за своју причу куне да је једина истинита. А чак и те приче имају своје различите верзије.
Три приче
Једна каже да је Мујо тај који је осмислио плочицу ћевапа. Желео је унапредио рецепт који му је оставио дед, а који је ћевабџиницу у Бањалуци имао од 1923. године. У жељи да оде корак испред конкуренције, након што је преузео ћевабџиницу експериметисао је у жељи да добије што лепши и сочнији ћевап.
Тако је од старих мајстора начуо да кад се неколико комада ћевапа споји при печењу, онда месо задржи далеко више својих сокова и ћевап буде сочнији јер се појединачни комади не исушују по ивицама. Наводно су их неки тако и правили па их пре служења раздвајали. Мујо је, како би свој ћевап учинио што препознатљивијим, одлучио да их не раздваја да би што дуже били сочни и тако измислио бањалучку плочицу.
Друга прича каже да је Мујо у жељи да побољша свој ћевап једном приликом тражио рецепт за смесу од мајстора Реџепа Парића (деда од познатог бањалучког ћевабџије Парера). Кад га је овај одбио, Мујо који је тада наводно радио са још једним мајстором за ћевапе, Таибом Османчевићем у ресторану Ловац, желећи да свој ћевап учини популарнијим од других, од Таиба сазнаје за овај трик са спајањем, и ту долази на идеју за своју плочицу.
Трећа опет каже да бањалучки ћевап и његов изглед немају везе са Мујом. Годинама пре њега тадашњи шеф кухиње Хотела Босна, извесни Гиовани Класер, увелико користио калуп за прављење плочица ћевапа који је сам осмислио. И он је наводно на идеју дошао захваљујући старим мајсторима ћевапа и њиховим триком са спајањем појединачних комада.
Било како било, та наизглед мала одлука да се комади споје ради сочности ћевапа створила је гастрономску делицију по којој је Бањалука у последњих 60 и више година најпознатија.
Ћевабчинице
Данас када дођете у град на Врбасу не постоји ресторан који не служи чувене бањалучке ћевапе. Неки су одржали онај стари дух, други пак модернизују своје ресторане. Али, бањалучки ћевап остаје исти.
Међутим, најбоље је да у овом специјалитету уживате у некој од бројних ћевабчиница. Бањалучки ћевапи нису само обични роштиљски залогаји, они су права уметност.
Нису само храна
За многе Бањалучане, ћевапи нису само храна. Они су постали прави симбол гостопримљивости и свакодневног живота. Без обзира да ли сте туриста који је први пут дошао у Бањалуку или локални становник који ужива у свакодневној рутини, ћевапи су ту да вас подсећају на то колико је важно заједно јести и проводити време у добром друштву.
Бањалука у сваком залогају
Бањалучки ћевап је много више од једноставне хране. То је искуство које чини Бањалуку посебним местом на гастрономској мапи Балкана. Уживајући у сваком залогају, не само да ћете осетити богатство меса и зачина, већ ћете доживети и дух града. Бањалучки ћевап је постао неизоставни део свакодневног живота и традиције.
