Нова власт (комунистичка), у којој је било доста Арбанаса (а међу овима на власти било је и директних ратних злочинаца, сада помилованих), тешко је допуштала обнову порушених српских светиња. Најбољи доказ је пример мукотрпног настојања, малобројних косовских монаха и монахиња да обнове порушени и запустели манастир Девич.
О томе речито говори извештај и жалба девичког старешине, јеромонаха Макарија, Светом Синоду у Београду (26. јуна 1946): „Дана 23. 6. 1946. год. делегат обласног одбора из Призрена, председник Среског одбора из Србице Брајим Трнава и председник месног одбора из Лауше Халим Бајрам, са још неким Арнаутима, изашли су да деле манастирску земљу.
Слично је било и са Пећком Патријаршијом, сестре монахиње су једва успеле да спасу старог јеромонаха Дионисија, рукописне књиге и нешто икона. Конак је изгорео у пожару, а ватрогасне службе су саботирале гашење пожара. На крају су биле криве „електричне инсталације“.
„Џамије могу остати као богомоље, док су цркве непотребне“
Пре почетка деобе председник Ср. Н. О. Брајим Трнава, пред скупом Арнаута и Срба, говорио је да су цркве уопште непотребне. За џамије рекао је да могу остати јер служе као богомоље, а цркве служе за сабирање богатства. Присутним Арнаутима било је врло угодно, а наши Срби остадоше запрепашћени.
После деобе, више је земље припало Арнаутима, који су за време окупације радили земљу, него ли Србима који је одувек раде. „Мени је делегат обласног одбора саопштио да манастир не полаже право на земљу као порушен, и да су још марта 1946. год. решили да се манастиру одузме сва земља.“
Манастир Девич је касније ипак обновљен
Иако је манастир Девич обновљен, непрекидно је до данас имао великих невоља и зулума од суседних Арбанаса, који су често нападали не само манастирска добра него и саме сестре монахиње.
Али, горњи навод оца Макарија одсликава стварни однос нове југословенске власти, проарбанашки а антисрпски настројене, што се може видети и из чињенице да ниједна џамија нигде на Космету није порушена.
Многе џамије су подигнуте на месту порушених црква
Напротив, многе нове џамије подигнуте су на месту порушених цркава или од њиховог грађевинског материјала.“. Као илустрацију само наводимо: село Радоњић код Ђаковице, где је на месту и од материјала цркве подигнута џамија, јер Срба више и нема у том селу. Црквени простор, имање, гробље неретко је дато, или присвојено, неком Арбанасу, као што је случај у селу Ракитници код Подујева, Помазатину код Приштине, Дреновцу и Прилепу код Дечана, у бивољаку код Вучитрна и другде.
У селу Љевоши код Пећи, изнад Пећке патријаршије, на темељима старе средњевековне српске цркве подигнут је 1955. године ловачки дом за СУП Космета. У селу Мируши код Малишева преорани су темељи цркве и старо гробље српско (1963) и земљиште постало задружна њива. У селу Кравасарија код Малишева садашња школа подигнута је на темељима српске цркве, а и Срба у селу више нема. ..
