Од самог настанка наше врсте, постављају се три основна питања, а то су питање Бога, света и човека. Као биће које је обдарено слободом и разумом, човек је трагао за својим истинским смислом дуго времена. Убрзо је схватио да је он биће које се креће и поседује стваралачки карактер, како према себи, тако и према свету.
У савременој цивилизацији човек је своју слободу и енергију усмерио ка страстима и материјалном, услед чега је заборавио да поседује могућност надилажења својих биолошких ограничења.
До средине четвртог века, хришћани су своје наслеђе темељили на феномену мучеништва, мученичком сведочењу вере. Након тог периода, хришћани су тражили неки нови вид идентификације. Тај нови вид идентификације, хришћани су пронашли у аскетизму.
Аскеза постоји у многим облицима, али само у православљу, које не одбацује телесно и свет има карактер целокупног преображаја бића, како духовног, тако и телесног. Грчка реч „аскесис“ означава вежбање и односи се како на вежбање тела, тако и на духовно вежбање. Oдносно, oна помаже човеку да се ослободи страсти које га воде га погрешним поступцима. С’ тога не чуди што је ова реч у српско-словенском језику преведена као подвиг, што значи кретати се напред.
Аскетска пракса
У 4. веку Св. Василије Велики и Григорије Нисијски покушавају да успоставе аскетску праксу која је базирана на неким принципима који су већ постојали у јелинској философији и њеној духовној пракси. То се пре свега односи на елементе философије платонизма и стоицизма. Преобразивши у хришћанско, православно рухо, назвали су је правом философијом.
Хришћанска аскеза у себи садржи два елемента: први је афирмативан а други је негативан. Овај други елемент тиче се уздржања од прекомерних уживања у телесним задовољствима, сузбијања страсти и амбиција у материјалистичком погледу. За разлику од другог елемента, овај први елемент аскезе се тиче њене суштине а она је задобијање Божије благодати. Она човека води ка врлинском животу и задобијању Царства Небеског. Зато је борба против страсти у светоотачкој литератури увек сагледавана као борба за правилно устремљење човекове слободе и деловање у складу са врлином.
Међутим, не требамо остати привржени само овом другом, негативном елементу. Потребна нам је борба за Господа јер ћемо приликом тог процеса одбацити све оно што није добро за нас. Одлучност је битна, али ће борба бити „права“ једино ако је потпомогнута Божијом благодаћу а не само људским напорима.
Самоспознаја
Светогорски монах Мартинијан каже да је најважнија ствар за човека и једног хришћанина да спозна самог себе. Он наглашава да је модерна цивилизација одбацила оно што се налази унутар једног човека, одбацила је његов духовни аспекат бића. Самоспознаја, кроз борбу са нашом палом природом води до спознаје Бога. С’тога, аскеза представља окрет ка изградњи наше унутрашње личности и заборав на амбиције и заокупљеност бригама овога света. На тај начин она представља једну егзистенцијалну промену, промену нашег погледа на свет, односно преумљење, нови начин живота. Кроз феномен преумљења, човек почиње да сагледава живот другим очима, сагледава га као дар, дар од Онога који нам даје живот а то је Бог.
Човек долази у стање које аскетски оци називају „безбрижје“. Аскеза је стање у коме је човек слободан од брига и личних амбиција. То није стање у коме се ми одричемо наших свакодневних обавеза, него стање у коме видимо шта зависи од нас а шта од Господа. Усавршавање нашег бића стављамо на прво место и не дозвољавамо световним стварима да нас окупирају.
Човек је биће које се креће
Имати власт над самим собом, победити разум страстима води ка бестрашћу или апатији. За разлику од философије стоицизма, овај појам не представља умртвљивање наше животне енергије него усмерење те енергије ка Добру. Дакле, потребно је да будемо слободни од страсти а не да умртвимо наше страсти. Čовеку је потребна енергија како би стварао,како би се кретао и одржавао свој динамички карактер бића.
Оци кажу да је човек створен да би наставио стварање света. На неки начин ми већ градимо вечност у времену, у коме Бог даје свој део, али и ми дајемо свој допринос тако да долази до прожимања са Њим.
Елементи аскезе
Постоји још неколико битних елемената по којима је аскеза карактеристична а то су: пост, заједничка и лична молитва, послушање и метаније. Међутим, све у складу степена који духовник одреди у датом тренутку. Ово је доказ да није битно развијати само умне способности, него и телесне, јер је човек биће које је саздано како од духа, тако и од тела. Све ово чинимо како би пренебрегли егоцентризам и сву своју љубав усмерили ка Господу. Та божанска љубав не може се мерити са оном љубављу у свету,толико да се љубав према световним стварима и не може назвати љубављу. Превладавањем самољубља у заједници са Богом и ближњима, задобија се савршена љубав.
Модеран човек и аскетизам
Поставља се питање како један сасвим обичан хрићашнин, лаик, може да имплементира ове елементе монашке аскезе у свој живот? Наравно, од њега се не очекује да напусти и занемари своје свакодневне, световне обавезе. Човек треба да се потруди да живи у складу са Божијим законом; воли ближње, учествује на светим Богослужењима, пости, причећује се и свакодневно узраста у врлини. На тај начин он се креће ка свом циљу, а циљ сваког хришћанина јесте вечна заједница са Богом.
