Док пролазимо кроз историју српског народа, често наилазимо на јунаке пера или мача, али ретко на оне који су са једнаким жаром носили и монашку ризу, и сабљу, и перо. Један од таквих изузетних ликова био је Нићифор Дучић – рођен као Никола у селу Луг код Требиња, а упамћен као архимандрит, ратни војвода и културни прегалац.
Овај Херцеговац, закалуђерен у манастиру Дужи са само седамнаест година, није се задовољио само тиховањем у манастиру. Са благословом и великом жељом за знањем, кренуо је путем образовања – прво у Дубровнику, па у Београду, где је убрзо постао један од првих херцеговачких монаха школованих ван манастирских зидина.
Убрзо потом, Нићифор се враћа у Херцеговину не само као богослов, већ и као мисионар образовања. Са својим верним сарадником, Серафимом Перовићем, оснива школе у манастирима Дужи, Тавна и Житомислић. Тиме почиње њихова велика борба – не само против неписмености, већ и против духовне асимилације српског народа.
Али у временима када се вера није могла одвојити од борбе за слободу, Дучићеви дани у мантији прерастају у војничке. У Херцеговачком устанку 1861–62. постаје војвода и истакнути преговарач са Турцима. Ни ласкави предлози Омер-паше, ни опасности с бојишта, нису га поколебали. За храброст и оданост добио је признања од руских царева, црногорских и српских владара.
Након слома устанка, склонио се у Црну Гору, где се поново окреће просвети. Оснива школе широм кнежевине и поставља темеље Цетињске богословије. Но, и у Црној Гори политички ветрови мењају смер. После несугласица са кнезом Николом, напушта Цетиње. Од тада се његова улога из ратника постепено преобликује у мудрог саветника и културног радника.
У Србији му је понуђено епископство – али он, одан народу, бира једноставнији пут. Завршава студије на Великој школи, а убрзо постаје председник Одбора за школе и учитеље у српским земљама под Турцима. Његов одбор ће деценију предано радити на развоју просвете и културне повезаности расцепканог српства.
Али Нићифор се не одриче борбе. У српско-турским ратовима поново облачи војнички одор, предводи добровољце, бива рањен и одликован за храброст. У политичком животу такође даје свој допринос – као народни посланик, бори се за слободу штампе, достојанство Цркве и породице, и част државе.
Круна његовог рада стиже када постаје библиотекар Народне библиотеке у Београду. Скромни монах из Херцеговине, који је у младости с књигама обилазио руске дворове и преговарао с европским дипломатом, сада чува ризницу српске писане речи.
Нићифор Дучић преминуо је у Београду 1900. године. Његово дело, међутим, живи у школама које је отворио, у народној свести коју је бранио, у књигама које је оставио, и у памћењу народа ком је служио и као монах, и као ратник, и као учитељ.
