Мало је личности у историји Далмације који су својом животном и писаном заоставштином толико присутни у нашем времену као што је то некадашњи крупски архимандрит Герасим Зелић.
Архимандрит Герасим Зелић је и данас синоним за манастир Крупу, а из његове писане заоставштине на најбољи начин можемо спознати време у којем је живео и стварао, борећи се за веру и за свој сиромашни народ у Далмацији.
Због тога је важно присетити се историјских личности као што је био Зелић, како бисмо и сами следили пример наших предака, Зелићевих савременика, захваљујући којима још увек трајемо и постојимо на далматинском кршу и камену.
Порекло и монашки завет
Герасим Зелић је рођен у лето 1752. године у Жегару далматинском, у старој свештеничкој породици. На рођењу су му дали име Кирил. Домаћин кућне задруге био је његов стриц, свештеник Стефан, парох у Жегару. Кирил се замонашио у оближњем манастиру Крупи, добивши монашко име Герасим. У Крупи су школу учила и његова три старија брата.
Путовања и живот у емиграцији
Захваљујући свом немирном духу много је путовао, делом из личне жеље, а делом јер је био приморан као млетачки емигрант. Био је два пута заточен, једанпут у Бечу, а други пут у Будиму.
Као ретко који човек његовог времена, Герасим Зелић је пропутовао пола света, о чему на занимљив начин сведочи у својој аутобиографији, познатијој као Житије Герасима Зелића. Са тих путовања у манастир Крупу је доносио бројне књиге, иконе и друге драгоцености, а на тим истим путовањима ширио је истину о православнима у Далмацији.
Сусрети са великанима
Путовања је започео 1782. године одласком на Крф, где је учио да живопише иконе. Након тога је кренуо у Миргород, у Нову Србију. Учење живописања наставио је у Кијеву, а затим дошао у Цариград, где га је 1785. године јерусалимски патријарх произвео у архимандрита.
Пошто је неко време провео поново у Крупи, крајем 1786. године кренуо је у Русију преко Пољске. Ово је само део многобројних Зелићевих путовања, током којих је упознао најзнаменитије људе свог времена, а о којима је у свом Житију оставио и записе.
Занимљив сусрет са Наполеоном
Описујући своје сусрете са значајним људима, Герасим Зелић у свом Житију описује и сусрет са Наполеоном:
„У оно осам мјесеци, док сам се у Паризу бавио, дошао ми је најмање 30 пута које што по двије по три ријечи запитати. Ја сам га свагда слободно дочекао и слободно на оно одговорио што ме је питао. Он је к мени долазио и питао ме којешта, понајвише зато не би ли се ја препао и смео да му не умијем шта одговорити, мислећи да ми је сада првина с царем говорити. А није знао да сам ја до то доба имао чест већ са три цара говорити: с императором Јосифом II, Леополдом и Францом, тако с руском императорицом Екатарином, с краљем пољским Станиславом и Евгенијом вицекраљем Италије.“
Борба за православље и неслога у Цркви
Архимандрит Герасим Зелић живео је у време када се православна вера морала бранити на разне начине и од многих, па чак и од неких православних свештеника и епископа, који су ради новца, положаја и других привилегија били спремни да издају веру својих отаца. Такво стање нарочито је било изражено у градовима на далматинској обали, али и у Боки Которској, где је Зелић био епископски викар.
Сукоб са епископом Краљевићем
Било је то у време док је Црквом у Далмацији управљао епископ Венедикт Краљевић, који је често оптуживан да је био у служби интереса римокатоличке цркве. О односу Зелића и Краљевића сведочи и следећи запис:
„Зелић је у Боки дочекан свечано, али како је и тамо, затекавши несређено стање црквеног живота, показао сувише строгости у своме раду, изазвао је добар дио свештенства против себе. Ни његови односи са епископом Венедиктом Краљевићем нису дуго остали добри.
Кад је Зелић без епископске дозволе осветио цркву у Котору, дошло је између њих двојице до сукоба. Неслога са свештенством и са епископом побудиле су Зелића да да оставку и повуче се 1811. у свој манастир Крупу, одакле је и даље водио борбу против Краљевића.“
Прогон, усамљеност и последње године
Архимандрит Зелић је због свог принципијелног става и непопустљивости у одбрани аутономности Православне цркве у Далмацији често био на мети ондашњих власти, многобројних шпијуна који су пратили све његове активности, али и дела свештенства, које се залагало за компромис са римокатоличком црквом.
Зелић је, свестан времена у којем је живео, био храбар и мудар, али је његова личност била велика сметња ондашњим властима, па је његов живот окончан далеко од родне Далмације, од свога манастира Крупе.
Он се упокојио 1828. године у Будиму, где је провео последње четири године живота у присилном боравку, из политичких разлога, у самоћи и болестан. Тражио је да га власти преместе из Беча, где је четири године, такође присилно, живео, у град Будим, како би био ближе својим сународницима којих је у овом угарском граду у то време био приличан број.
Задужбине и повратак у Крупу
О крају Зелићевог бурног живота Душан Кашић пише:
„Герасим Зелић је у тузи и чежњи за Далмацијом довршавао своје дане у Будиму. Пре смрти је од новца који је уштеђeо основао два фонда, две задужбине. Прву је основао 1825. са циљем да се из ње узимају средства за школовање свештеничких кандидата из Далмације у гимназији и богословији карловачкој, па да се затим у ,,мило моје отечество Далмацију поврате и сонародником мојијем, за којих сердце и душа моја дан и нощ бди, богопочитајеми стада Христова пастири постану.”
Другу задужбину је основао за српске ,,нормалне школе у Далмацији.” Четрдесет година после Зелићеве смрти пренео је његове кости захвални му питомац епископ бококоторски Герасим Петрановић у манастир Крупу, коју је Зелић много задужио својим радом и богатим поклонима које је донео из Русије. Он је заиста био велики љубитељ свога ,,отечества и национа.”
Књижевни рад и Матица српска
Зелић је био велики поштовалац писане речи, те је због тога, са својих путовања, у Крупу доносио увек и по неку богослужбену књигу. Кад је у Пешти 4. фебруара 1826. године основана Матица српска, Зелић се већ 15. фебруара јавља као први члан (поред оснивача).
Архимандрит Герасим је уместо редовне чланарине од 40 форинти попут оснивача, дао пуну чланарину од 100 форинти, показујући тиме своју подршку овој научној српској установи, чијем се оснивању нескривено радовао. Зелић је имао и сликарских амбиција, али није успео да их оствари.
Објављивање Житија у модерном руху
Аутобиографија архимандрита Зелића објављена је у Будиму 1823. године под називом – Житије сирјеч Рођење, Воспитање, Странствовања и различита по свијету и отачеству прикљученија и страдања Герасима Зелића Архимандрита Свјето-Успонске обитељи Крупе у Далмацији.
Српска књижевна задруга је, такође, објавила његову аутобиографију под називом Житије мене Герасима Зелића, архимандрита, бившега генерала-викарија восточнога благочестија у Далмацији и по том викарија у Боки Которској.
Такође је и проф. др Обрад Благојев Зелић написао књигу О архимандриту Герасиму Зелићу.
Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. вијеку
У наше време, по благослову епископа далматинског Никодима, Житије Герасима Зелића, у новом модерном руху, јесте први наслов који је изашао 2018. године у новој едицији Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. вијеку издавачке куће ,,Истина”, Епархије далматинске.
На овај начин је Зелићев животни пут постао доступнији многобројним читаоцима, који ће, напајајући се пишчевим питким језиком, на највернији начин спознати прилике које су обележиле буран живот архимандрита манастира Крупе, чија је несвакидашња личност обележила епоху у којој је живео.
У знак захвалности према познатом и вољеном земљаку, од 2013. године у Каштелу Жегарском сеоски трг носи име Герасима Зелића.
