Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на недавно завршеном засједању, бар према информацијама из медија, досадашњег епископа будимљанско-никшићког Методија именовао је за митрополита. Усљед још јаких емоција након литија прије пар година, свако црквено питање изазива пажњу јавности у Црној Гори, а и шире.
Па су тако сви постали за црквена питања – од административних, преко историјских, па све до идентитетских. Под бригу за некакву црногорску аутентичност и њен историјски континуитет, упакована је сва мржња која се пројављује од 1945. године до данашњих дана.
Није требало пуно да се са Павла Ђуришића и напада на митрополита црногорско-приморског Јоаникија сва грађанска и невладина машинерија, преко својих медијских мегафона, пребаци на нову тему и завапи о угрожености „Амфилохијевог наслијеђа“ и удара на Митрополију црногорско-приморску, заборављајући да су до само прије пар година тог истог Амфилохија називали сотоном, а Митрополију представљали као највећу опасност за црногорску државност.
Четири митрополита
Тако су се појавили наслови „Два митрополита, једна митрополија“, те „удар на владику Јоаникија“, па све до редовне полуписмене умотворине Љубомира Филиповића „Два митрополита, ниједан Црногорски“.
А како би било кад би Црногорци сазнали да на територији данашње Црне Горе дјелују чак четири митрополита?! Да, поред митрополита Јоаникија, на територији Црне Горе дјеловали су и дјелују још митрополит милешевски Атанасије (Епархија милешевска обухвата дио око Пљеваља) и митрополит захумско-херцеговачки Димитрије (Епархија захумско-херцеговачка захвата дио Херцег Новог). И нит’ је угрожен митрополит Јоаникије, нит’ је умањен значај Митрополије црногорско-приморске. Па ако нису два, неће ни трећи митрополит угрозити оног четвртог.
Присуство Цркве
Управо су неки замјерили блаженопочившем митрополиту Амфилохију када је својим трудом и залагањем обновио древну Епархију будимљанско-никшићку. Тада му је с једне стране спочитавано да дијели Црну Гору, а од појединих да Црну Гору одваја од Српске цркве. Он је само одговарао: „Што веће присуство Цркве Христове, то је боље за народ“. Такође, увијек је указивао и на чињеницу да је ту Епархију основао сам Свети Сава. И тада је била Митрополија.
То што неки Црну Гору посматрају у оквиру данашњих, како их је митрополит Амфилохије називао „филџан-авнојевских“ граница, то је проблем друге врсте. Историја није почела 1945. године и Српска црква је од својих првих дана, без прекида, дјеловала на подручју Црне Горе. Како су се одређене територијалне цјелине звале, мање је и важно. Дакле, уколико би Епархија будимљанско-никшићка и била враћена у ранг Митрополије, то би било само враћање на оно стање које је успоставио Свети Сава. А све што је осликавало дјело Светог Саве, радовало је и митрополита Амфилохија.
На крају, треба рећи, достојан сједи на том древном трону. Духовно чедо оних за које данас кажу да их руши – митрополита Амфилохија и Јоаникија. Калејник патријарха Павла. Архипастир без премца, примјер доброте и истински свједок православља. И отуда и напади. Јер нема ничега што би му спочитали, па се праве различите конструкције не би ли се дискредитовао он, а на крају и сама Црква.
Пуноћа вјере
Не треба у Црној Гори нико да брине за државу, јер се Црква државом и не бави. Српска црква државу Црну Гору никада није угрозила, док се то не може рећи у обрнутом случају. И данас ти покушаји да држава устројава и одређује како Црква треба да дјелује не јењавају, само су промијенили облик.
Све ово треба да буде на радост вјерног народа у Црној Гори. Након година прогона, кроз четири митрополита заиста се пројавила пуноћа Цркве Христове. Плодови које је посијао митрополит Амфилохије у изобиљу су дали плода.
