Као што је у претходном тексту наведено (овде), просторни распоред српског народа и српских земаља је амбивалентан. Гледајући из физичко – географске перспективе, реч је о централном положају српског народа и простора на Балкану, а гледајући из угла културно – цивилизацијске припадности српског народа реч је о периферном, граничном положају. Да би се боље разумело о чему се ради најпре треба разјаснити сам појам цивилизације. Под цивилизацијом се подразумева велика културна целина на одређеном простору или у одређеном историјском времену. Такође, за цивилизацију се може рећи да је реч о највишем културном сврставању људи и најширем културном идентитету који људи имају. Стога, чињеница је да постоје различите цивилизације тако да се намеће једно логично питање. По ком критеријуму се цивилизације међусобно разликују? Цивилизација је, као и свака појединачна култура, одређена објективним категоријама као што су језик, историја, историјска свест, вера, субјективна идентификација. Међутим, колико год многима у нашим данима деловало необично (а имајући у виду да је секуларизам премрежио многа друштва), ипак је вера – религија у корену сваке цивилизације односно она је та која је критеријум разликовања цивилизација. Вера не подразумева само веру у онострано (у Бога) него је и извор система вредности, погледа на живот и друштво. Свака вера има своје схватање разних друштвених појава и установа као што су богатство, образовање, брак, рат, породица, право, одговорност, слобода, једнакост, хијерархија итд.
Она уређује однос између родитеља и детета, између мужа и жене, појединца и колектива, али најважније од свега је да свака вера има свој поглед на другу веру односно на човека који је друге вере. На крају, вере имају различито схватање односа Бога и човека. Стога, будући да је реч о вери као критеријуму разликовања цивилизација ми можемо говорити о постојању западне (коју чини римокатоличко – протестантски круг), исламске, православне, јеврејске, хинду и иних цивилизација. Следом наведеног, Срби би припадали православној цивилизацији (која се у литератури назива још и источно – православна, хелено – словенска, византијско – словенска). Из овога произлази да није основана прича како су Срби исток запада и запад истока (у смислу да је реч о нечему самозасебном, да се разликујемо у односу и на исток и на запад) него реч је о томе да су Срби најзападнији православни народ, крајина православне цивилизације. То није било тако у прошлости (најзападнији православни народ су били Грци јер су раније господарили Сицилијом и јужним делом Апенинског полуострва. Они су готово нестали са тог простора, а данас постоји мала заједница Грка која је покатоличена, али која није до краја асимилована). На Балкану се граница појавила одмах по Великом расколу 1054. године. Од тог момента папе су се трудиле да границу константно (притом не бирајући средства) померају на исток. Међутим, долазак Турака на Балкан, а са њим и ислама, додатно је закомпликовало прилике на Балкану јер на простору Балкана су се сада сударале три цивилизације – западна, православна и исламска. Иако су Турци напустили Балкан још 1912. ипак су остале избочине исламске цивилизације (Албанија и муслимански делови БиХ). Да будемо прецизнији, границе српских земаља на северном, западном и југозападном правцу су уједно и границе цивилизација. Отуда раније споменута амбивалентност српског простора, а иста представља извор компликација који прате српски народ кроз столећа и који је често доводио до великих изгибија и страдања. Иако се у нашој литератури говори о српском простору као граничном, крајишком простору православне цивилизације, у јавности се ова чињеница не истиче. Напротив. Политичка елита већ четврт века истрајава на путу ЕУ интеграција што је по наш народ погубно јер реч је о творевини која окупља државе махом из западног цивилизацијског круга (то што су Грчка, Румунија, Бугарска и Кипар као православне земље у ЕУ не мења карактер те наднационалне организације.
Њихово чланство у ЕУ има своју геополитичку функцију. Уосталом, Хантингтон Грчку назива аномалијом у западној цивилизацији). Другим речима, на тај начин се поспешује настанак ефекта растрзане земље. Растрзана земља је појам чији творац је амерички теоретичар Семјуел Хантингтон (1927 – 2008) и под којим се подразумева тежња политичке елите једне државе да упркос противљењу интелектуалне елите и народа, ту државу и народ преведе из једног цивилизацијског круга у други. По правилу, реч је о тежњи да се један народ позападњачи односно да се у исти усађују културни обрасци и вредности из западног цивилизацијског круга. У нашем случају, добар део политичке и интелектуалне елите (можда чак и већина) је на тој линији, она некритички увози и усађује у српски народ обрасце и вредности из западне цивилизације и то поглавито путем медија, уметности, образовања и законодавства. Процес позападњачења српског друштва је кренуо још од момента ослобађања од Турака и са малим прекидима се наставио до данас (друго питање је да ли је морало тако бити односно да ли се српско друштво могло другачије развијати. Давање одговора на ово питање би изискивало писање посебног текста). Међутим, од 2000. године, овај процес је ушао у нову и интензивнију фазу. Са друге стране, чињеница да је Балкан место судара цивилизација није прошао незапажено код хрватског председника Фрање Туђмана (можда је разлог томе што је Туђман по образовању био историчар).
У бар два наврата је то истицао. Наиме, у свом говору у Генералној скупштини УН 28. јануара 1993. године је, између осталог, истакао следеће:,,Moramo težiti takvu multilateralizmu koji će spriječiti da nakon krvave povijesti u kojoj su najprije ratovale dinastije protiv dinastija, potom države protiv država, a zatim imperijalistički ili ideološko-vojni blokovi jedni protiv drugih, ne pređemo u rat neuskladnih civilizacija. Baš se na prostoru bivše Jugoslavije brutalno prelamaju te civlizacijske suprotnosti, prijeteći da polariziraju širi prostor na crtama razdvajanja i sukobljavanja civilizacijsko-religijskih blokova (подвукао А.М.). Umjesto toga, mi moramo težiti takvim unutrašnjim, regionalnim i globalnim odnosima u kojima se ti civilizacijski krugovi plodno prožimaju, i mirnim nadmetanjem jačaju svoj identitet, umjesto da troše dragocjene potencijale u uzajamnom sučeljavanju i potiranju.” Туђман се поново осврнуо на причу о цивилизацијској граници у свом поздравном говору папи Војтили приликом његовог доласка у Хрватску тог 10. септембра 1994. године:,,Od samoga početka bivstvovanja hrvatskog naroda na ovome tlu, uloga Svete Stolice – kao vrhovnog autoriteta vjerske, a dugo vremena i međunarodne svjetovne vlasti – bila je od iznimne važnosti za njegov društveni, kulturni i državnopolitički razvitak. Pravi smisao ove činjenice može se dokučiti tek kad se ima na umu da je povijest hrvatskoga naroda, zbog geopolitičkog položaja, na razlučnici različitih civilizacija i imperijalnih presizanja (подвукао А.М.), sve do sada, bila teška i tegobna borba za opstanak.”
Дакле, Срби су на граници цивилизација и само у том кључу (заједно са централношћу положаја у физичко – географском смислу те речи) се могу разумети збивања у нашој даљој и ближој прошлости као и у нашим данима. Међутим, тај терет цивилизацијске границе, та чињеница да се западна, православна и исламска цивилизација сударају баш на том простору, нигде није тако видљив као на простору Босне и Херцеговине, али о томе ће бити више речи у идућем тексту….
Александар Мандић за Компс инфо
