Подстакнут свим овим збивањима на Украјини, потрудићу се да у идућим редовима дам скромни допринос у објашњавању сржи проблема на Украјини, у објашњавању онога из чега се родило украјинство као перманентно бојовни идентитет који се заснива на уништавању свега што наличи на руско.
Још у средњем веку римске папе су говориле да је онај који је у римској вери обасјан светлошћу, а да онај који се налази ван ње је у мраку. За време Мајдана крајем 2013. и 2014. године, унијатска црква на Украјини је подстицала своју паству да јуриша на полицију говорећи им да су они ратници светла, а да су полиција, Јанукович и цео његов ,,москаљски“ режим манифестације мрака и слуге ђавола. Управо ће овај текст говорити о феномену уније.
Унија је, просто речено, феномен где православни признају папу као врховног поглавара, али који задржавају свој обред. На западним руским просторима који су се нашли под пољском окупацијом (територија данашње Белорусије, и територија Украјине западно од Дњепра) идејни творци уније су били језуити. Наиме, у другој поливни 16. века, у Реч Посполити (назив за пољско – литванску државу која је саздана унијом у Лублину 1569. године) све већи утицај остварују језуити. Сходно таквом друштвеном амбијенту, пољски језуита Петар Скарга пише 1577. године књигу ,,О јединству цркве Божје под једним пастиром“ у којој позива ,,заблуделу“ браћу православне да се врате назад у јединство. Скарга потом додаје:,,Како Црква Божја може бити једно тело ако нема једне главе? Како може бити један дом ако у њему има много домаћина? Како може бити једно стадо оваца ако нема једног пастира?“ Скарга је даље наставио са тврдњом да је духовна глава црква Христос, а да је телесна глава папа, те да нема јединства међу браћом ако нема једне главе. Скарга је закључио, између осталог, да би у циљу остварења јединства католика и православних у Реч Посполити требало постићи то да кијевски митрополит прима благослов од римског папе, а не од патријарха цариградског. Управо ове Скаргине мисли су идејни темељ уније у западним руским земљама. Уз то, крајем 16. века Реч Посполитом је владао краљ Сигизмунд Трећи који је у потпуности био посвећен испуњавању жеља римске цркве и који је био велики присталица језуита. Језуити су били распоређени око њега, били су му духовници, те су се чак бавили и државним пословима. Наравно, као последица наведеног, краљ Сигизмунд је био потпуно обузет језуитизмом којег карактерише фанатична приврженост папи и агресивна насртљивост према свему што не признаје папу као живог свеца на земљи. Толико је био заражен језуитизмом да је краљ Сигизмунд називан краљ – језуита.
Хроничари тога времена су записивали да су Пољаци као католици у Реч Посполити живели као у рају, да су били у стању блаженства док су се православни мучили као у паклу. На трагу реченог, православно свештенство у Реч Посполити није имало никаквих привилегија. Управо та чињеница као и слабост духа тадашњих православних владика и све већа отуђеност истих од обичног народа довела је до пристанка на унију.
Још 1590. године, православне владике чије су епархије биле на територији Реч Посполите почеле су да шаљу сигнале римокатоличкој цркви да су вољни да пређу на унију. Први који је то урадио је био епископ лавовски Гедеон Балабан (парадоксално је да ће шест година касније бити један од двојице владика који су одбили унију на сабору у Бресту). Њему су се убрзо придружили епископи Кирил Терлецки и Ипатиј Потеј, а на челу кијевске митрополије је био Михаил Рагоза. Митрополит Михаил је био слаба личност, без иницијативе и без организаторских способности. Напослетку је и он пристао да се крене у правцу закључења уније. Тако су се поменути епископи Кирил и Ипатиј нашли на коленима пред римским папом крајем 1595. године. Целивали су му папучу, а онда су на коленима изложили папи разлог због ког су дошли. Унија је проглашена 23. децембра 1595. године, а папа је послао краљу Сигизмунду писмо у којем тражи да се унијатском свештенству и будућој пастви отворе ,,врата раја и омогући стање блаженства“, те да и они кусају лепе плодове као и Пољаци и католици. На сабору у Бресту унија је потврђена 6. октобра 1596. године и то је био почетак раскола руске душе и агоније на западним руским странама којем сведочимо и данас. Свега два епископа су била против уније:поменути епископ лавовски Гедеон и епископ перемишљески Михаил Копистенски.
Тада је кренуо прогон православних и наметање уније на силу. Прва жртва је био егзарх Никифор који је ухапшен и који је потом умро у тамници. Пољска власт је изјавила да не постоји православна црква на територији Реч Посполите него само римокатоличка и унијатска црква. Тако је православље стављено ван закона, а онда се као последица тога кренуло са одузимањем цркава и манастира од православних и давање истих унијатима.
Међутим, митрополит Михаил није дуго поживео. Умро је 1599. године и у погледу његовог самртног часа и његовог односа према ономе шта је учинио руском народу, постоје опречна мишљења. Једни сматрају да је митрополит Михаил до краја остао веран унији, док други сматрају да се митрополит Михаил покајао и да је на самрти тражио православног свештеника да га исповеди, али његови сарадници који су већ били убеђени унијати истог нису пустили да приђе митрополиту тако да је овај умро без исповести. На његово место је дошао енергични Ипатиј Потеј. Он ће одмах приступити оснивању школа за образовање унијатског свештенства и радиће на додатном јачању позиција унијатске цркве. Управо у његово време појавиће се онај који ће дати јак импулс развоју унијатске цркве. Реч је о ономе коме се и данас украјински унијати моле да помогне у стварању унијатске Украјине. Реч је о Јосафату Кунцевичу.
Јосафат Кунцевич (1580 – 1623) је рођен у православној породици у Владимиру Волинском. Био је син обућара. Отац је хтео да он настави његов занат, али млади Иван (како му је било световно име) је одлучио да оде у трговачке воде. Бавећи се трговином (а опет за исту је повезан практичан дух и усмерење ка стицању добити) разумео је сву деликатност положаја православних који су се, како кажу хроничари, мучили као у паклу. Стога, хтео је и он да окуси те слатке плодове које су кусали католици тако да је млади Иван прешао на унију. Међутим, није се тиме задовољио него је напустио трговину и отишао је у Тројицки манастир (који је пре тога био отет од православних и дат унијатима) где се замонашио и добио име Јосафат. Испрва је био послушник звонар, а онда је врло брзо почео да се истиче својом ревношћу и начитаношћу тако да је врло брзо привукао пажњу архимандрита Јосифа Рутског који ће га и замонашити. Није само Јосиф Рутски (који ће постати унијатски митрополит после Потејеве смрти) приметио Кунцевича него су га приметили и они који су требали да га примете (на нашу жалост). Наравно да је реч о језуитима. Кунцевич почиње да посећује језуитски колегијум у Вилни и то двојицу истакнутих језуита – Фабрицијуса Грозу и Гаврила Грушевског. Управо ће они Кунцевичу да усаде језуитски жар, фанатичну приврженост папи, неуморно преобраћивање Руса на унију, али и слаткоречивост и изузетне беседничке способности. Уз све наведено, Кунцевич је имао још једну предност спрам осталих унијатских свештеника која му је омогућавала да лакше лови православне душе. Био је из обичног народа тако да му је обичан човек био веома близак. На тај начин успео је да велики број православних сељака преведе на унију, а онда је почео читава братства православних манастира да преводи на унију. Био је најуспешнији унијатски прозелита у то време и то толико да су му савременици дали надимак….Душехват. Слава Кунцевича се тако проносила, а он је био све ревноснији да све православне приведе пред ноге римском папи (Кунцевич је уједно и напредовао те је на крају дошао до титуле архиепископа полоцког). Слава га је занела па је помислио да ће успети да шчепа највећу светињу, Кијевско – Печерску Лавру. Тако се Кунцевич нашао у овој светињи. Братија га је пустила да говори, али када је Кунцевич почео са злобом да исмева постулате православне вере то је братију толико разјарило да је Кунцевич једва живу главу извукао. Ипак то га није поколебало, него је постао још фанатичнији. Тамо где није успевао благоглагољивошћу да лови душе, онда је приступао сили. Што су се више православни бунили и жалили, он је постојао све гори и фанатичнији да је на крају дошао до врхунца када је почео да откопава гробове православних и да кости баца псима за храну јер нису заслужили да почивају на светој земљи. Његов животни пут ће се завршити у Витебску 1623. године када га је убила разјарена маса којој је кренуо да намеће унију.
Међутим, у вези Кунцевича треба напоменути још нешто. Он је био члан василијана. Ко су били василијани? Ред Светог Василија Великог је основао управо онај који је први приметио Кунцевича – Јосиф Рутски. Рутски је по пореклу био Рус, крштен је у православној цркви, али је после неког времена прешао у калвинизам. После је под утицајем језуита прешао на католичку веру, а школујући се у Риму глас о њему је некако дошао до папе. Папа га је посаветовао да се врати назад у Реч Посполиту, да пређе на унију и да устроји унијатски монашки ред чији ће бити главни задатак да у потпуности и без икаквих потреса покатоличи унијате. Другим речима, задатак је да се византијски обред замени латинским. Рутски је годинама вршио припреме за такав потез, а онда је 1617. године сазвао Сабор на који су позвани настојатељи свих унијатских манастира као и двојица језуита. На том сабору је утврђено шест закључака:
1. Сви унијатски манастири се уједињују као у један општи манастир и сви унијатски монаси чине једно друштво, једно братство по угледу на језуите који ће се убудуће звати василијански ред.
2. Редом василијана управља протоархимандрит (по угледу на језуитског генерала, напомена А.М.) са четири помоћника.
3. Протоархимандрити, помоћници и настојатељи унијатских манастира могу бити само она лица која су школована на западу у језуитским школама као и сами језуити.
4. У ред василијана могу да ступе и римокатолици.
5. Унијатски епископи се бирају искључиво из реда василијана.
6. Све унијатске духовне школе које служе за образовање свештеника морају бити у рукама василијана.
Кроз овај ред су језуити постали још присутнији тако да су даље радили на католичењу унијата. Треба напоменути да владике које су потписале унију 1596. нису хтеле да напусте православни обред. Чак штавише, хтели су и догмате да задрже. Једина промена би била спомињање римског папе на литургији. Међутим, сам феномен папства повлачи са собом прихватање бројних догмата који одступају од православне вере, а прихваћена су и учења и о чистилишту као и јерес филиокве. Међутим, као што се могло видети у претходним редовима, римска црква није хтела да се ствар заврши на унији. Унија је била само прелазна фаза ка потпуном католичењу тако да је римска црква све више инсистирала на увођење латинског обреда као и на измену изгледа унијатских храмова који су требали да се постепено претворе у римокатоличке. Уз то, како су католици могли да ступају у василијане, а и како канони римокатоличке цркве дозвољавају биритуализам (да римокатолички свештеници постају унијатски и да служе по источном обреду), неминовно је долазило до продора латинских елемената у богослужењу и у архитектури унијатских храмова. Деца виђенијих унијатских породица су се школовала у језуитским школама тако да су она врло брзо прелазила на католичку веру, али су се и тако претапала у Пољаке. Ово је вредно напоменути јер интерес Ватикана и Реч Посполите се подударао. Ватикан је добијао нове вернике, а Реч Посполита је радила на претапању руског становништва у пољско. Није утврђено колико се Руса у западним руским земљама претопило у Пољаке. На крају, унијатско свештенство није добило привилегије које је очекивало. Било је ту невоља, а изједначавање са католичким клером је ишло споро и постепено. Унијатски митрополит Феодосиј је постао члан Сената тек 1790. године, готово два века након потписане уније и свега три године пре нестанка Реч Посполите! А томе се још несрећни митрополит Михаил Рагоза надао……
Тако је кренуо раскол руске душе у западним руским крајевима. Унија је довела до сукоба између православних с једне и католика и унијата са друге стране. Прва жртва је био већ поменути егзарх Никифор, али и народ се бранио. Митрополит Рагоза је каменован од народа у Слуцку због издаје, Ипатиј Потеј је изгубио два прста у сукобу са православним народом, а и Јосафат Кунцевич је једва остао жив у Кијевско – Печерској Лаври. Веру је бранила православна шљахта (племство) на челу са књазом Константином Острожским, великим заштитиником православне вере. У одбрани вере су учествовала и православна братства. Биле су то организације при православној цркви које су радиле на развоју писмености и културе. Нарочито се истакло Лавовско православно братство (које је на крају попустило и прешло на унију 1708. године). Негде од 1610. године у борбу за одбрану вере улазе козаци. Жестока одбрана је почела да попушта негде после 1620. године (те године је обновљена православна Кијевска митрополија), а саме пољске власти су ипак морале да донекле попусте православнима. Поново су признали постојање православне цркве што је дефинитивно урађено 1635. године када је утврђено да постоје две паралалне кијевске митрополије – унијатска и православна. Међутим, у том периоду унија је већ ојачала. Ипак, унија Реч Посполити није донела пуно доброг. Растрзана унутрашњим сукобима она је неповратно слабила, а на истоку се из хаоса и смутних времена извлачила руска царевина која неће моћи мирно да посматра шта се збива са њеним народом у западним руским земљама. Свети Атанасије из Бреста је очајан ишао руском цару (био је веома храбар. Унијати су га истерали из Добијског манастира чији је игуман био, после је радио на томе да се унијати врате православној вери. Потом су га хапсили, а у тамници је писао о унији и последицама исте) да га моли за заштиту, а на крају и за ослобођење руских земаља од пољског јарма. На крају, 1648. године је ухапшен и затражено је од њега да се одрекне од православља и да приђе унији. Одбио је. Мученички је пострадао тако што је био стрељан, али меци га нису убили него је био рањен па су га живог сахранили. Свега шест година након смрти Светог Атанасија, Богдан Хмељницки са својим козацима диже устанак (годинама борећи се против Пољака, Богдан Хмељницки је у преговорима са Пољацима стално тражио да се језуити иселе из градова. Огромну мржњу су козаци гајили према њима, а и сам Хмељницки се школовао код језуита само што је он говорио да језуити нису успели да допру до његове душе). Био је то почетак повратка Русије у од Пољака окупиране западне руске земље. Како је Русија напредовала, тако је и унија нестајала. Године 1791. унијати су чинили 75 посто становништва данашње Белорусије. У Белорусији је унија готово нестала, али је жива у Галицији. О томе следећи пут…
Наставиће се….
