Хрватска, Албанија и сепаратистичке структуре у Приштини су 18. марта потписале Декларацију о сарадњи у домену одбране и безбедности. У јавности се већ говори о настанку Балканског Тројног пакта, а стране потписнице су већ упутиле позив Бугарској да им се придружи. Потпуно је јасно да је реч о антисрпском пакту, односно излишно је наводити до које мере су хрватски и шћипентарски интереси с једне и српски интереси са друге стране супротстављени. Стога, пажња ће бити усмерена према помало заборављеном источном суседу, према ономе коме је поменути позив упућен. Реч је о Бугарској. Стога, да ли ће Бугарска приступити овом Пакту? Да би се одговорило на ово питање треба у кратким цртама указати на однос Бугара и Хрвата с једне и Бугара и Шћипентара са друге стране.
Бугарска елита, у првом реду политичка и интелектуална елита, али и бугарско друштво у целости гаји симпатије према Хрватима. Кроз бугарску јавност провејава став да су односи Бугара и Хрвата, како данас тако и по историјској дубини, пријатељски и срдачни. Сарадња Бугара и Хрвата креће још половином 19. века када бугарски младићи долазе на школовање у Загреб под патронатом бискупа Штросмајера. Школовање тих младића водило је до бољег повезивања и рађања разумевања између Хрвата и Бугара будући да су исти по повратку у Бугарску заузимали кључна места у новоформираној бугарској држави. Наравно да је ово хрватско – бугарско повезивање било на антисрпским основама што се већ дало видети у Великом рату.
Наиме, хрватски лист ,,Круна” је по слому Србије 1915. године објавио да су се Хрвати и Бугари коначно срели на својој историјској граници, на Великој Морави. О заједничком деловању бугарске ВМРО и хрватских усташа током постојања Краљевине Југославије (што је врхунило убиством краља Александра 1934.) је мање више познато. Даље, Бугарска и НДХ су биле на истој страни у Другом светском рату, а Бугарска је признала НДХ 19. априла 1941. године.
Након Другог светског рата, бугарске емигрантске организације из Македоније тесно сарађују са усташким организацијама у Европи и Америци, а Бугарска је имала немалу улогу у разбијању Југославије кроз подржавање Хрватске у политичком, моралном и материјалном погледу. Бугарска је од почетка дезинтегративних процеса у Југославији показивала не само разумевање, него и симпатије према Хрватској. Она је наоружавала Хрватску (реч је о пешадијском наоружању и муницији, али и о противаздушним и противоклопним пројектилима) у предвечерје рата, на дипломатском плану је инсистирала да Хрвати и Словенци имају право на самоопредељење, а на крају је у јесен 1991. године и де факто признала Хрватску примајући у посету хрватског премијера Фрању Грегурића. Тих дана је Туђман планирао да створи антисрпски блок на Балкану у који је намеравао да привуче и Бугарску. На истом становишту је био и Добросав Парага, вођа Хрватске странке права и особа нескривених усташких и србофобних светоназора. На крају, Бугарска је међу првим државама признала Хрватску као независну, самосталну и суверену државу тог 15. јануара 1992. године. У поратним временима па све до наших дана, Софија и Загреб непрекидно истичу како су односи две државе добри и без отворених питања и да те исте односе у будућности само треба продубљивати.
Што се тиче односа Бугара и Шћипентара, бугарска политичка елита је још почектом 20. столећа на Шћипентаре почела да гледа као на савезнике против Срба. Такав став је дошао до изражаја за време Охридско – дебарског устанка 1913. године када су шћипентарски качаци и комите бугарског ВМРО-а (Вътрешна македонска революционна организация односно Унутрашња македонска револуционарна организација је основана 1893. године у Солуну са циљем припајања Македоније Бугарској. Постоји спор између бугарске и македонске историографије у вези националног карактера ове организације) уз подршку аустроугарских и бугарских војних кругова упали на територију Србије из правца Албаније. Шћипентари су сарађивали са бугарском војском током окупације Србије 1915 – 1918. У нашим данима, како бугарска тако и шћипентарска страна, истичу како је реч о пријатељским па и савезничким односима. Бугарска је признала независност Косова и Метохије 2008. и она перманентно развија односе са сепаратистичким структурама у Приштини. Уз то, Бугарска је пре неколико година успела да издејствује код званичне Тиране признање бугарске националне мањине у Албанији, а исто то сада ради и код сепаратистичких структура у Приштини. На крају, руски министар спољних послова Сергеј Лавров је пре неколико година упозорио да постоји план поделе Македоније између Албаније и Бугарске. Све ово говори да бугарска елита сматра да је за бугарску државу стратешки интерес да дође до спајања Бугара и Шћипентара односно да поменута два народа имају заједничку границу. Имајући у виду да Бугари не гледају баш пријатељским очима на Грке, изгледа да би се на тој тачки могао видети разлог због којег Бугари сматрају да требају да имају заједничку границу са Шћипентарима. Реч је о пресецању комуникације између Срба и Грка.
Претходно описани односа Бугара и Хрвата односно Бугара и Шћипентара се не може разумети без антисрпске димензије бугарске политике. Србија и Бугарска од 19. столећа су више у сукобу него у сарадњи. Бугарска елита и дан данас сматра да су читави бугарски простори под окупацијом Србије (како схватају наше присуство на тлу Македоније и појаву македонизма је посебна тема). Није реч само о југоистоку Србије (у нашој јавности је некако присутно да Бугари претендују само на простор Ниша, Лесковца, Пирота, Врања, Сурдулице) него добар део, ако не и већински део, бугарске интелигенције је на становишту да је комплет источна половина Србије (дакле, све до оне ,,историјске границе” Бугара и Хрвата) исконска бугарска територија која је због наше репресивне асимилаторске политике изгубила бугарски карактер. Постоје и делови бугарске интелигенције који чак иду даље, тврдећи да су Косово и Метохија исконска бугарска земља која је дебугаризована под ударцима српске пропаганде. Отуда деловање бугарске политике последњих година која се креће (за сада) у правцу асимилације Горанаца и муслиманског становништва Средачке Жупе. То деловање води захтевима бугарске државе сепаратистичким структурама у Приштини да се призна постојање бугарске националне мањине.
Имајући у виду претходно речено, мислим да је јасан који је степен вероватноће да се Бугарска придружи Пакту.
Паралелно са претходно описаним збивањима, стигла је вест да Турска убрзава процес ратификације војних уговора са Албанијом, Македонијом и сепаратистичким структурама у Приштини. Тиме се ситуација по нас додатно компликује јер Турска је ипак држава коју не треба потцењивати (упркос економским проблемима и немирима који ових дана потресају Турску не треба заборавити да је реч о држави која има најјачу војску после САД у НАТО пакту). Још већи проблем ће бити ако се Турска повеже са Хрватском. Није немогуће јер не треба заборавити посету турског председника Тургута Озала Загребу 1992. године. Озал је тад рекао да ће Турска Србију опколити с југа, а Хрватска би то требала да уради са севера ,,па ћемо онда видети шта ће онда моћи да ураде”. Не треба заборавити ни то да је његов наследник, Сулејман Демирел, имао улогу у престанку рата између Хрвата и муслимана у БиХ и њиховом усмеравању против нас.
На крају, шта нам је чинити? Најпре се треба обратити Русији и Кини. Наравно, Русија је заузета ратом у Украјини, али наша дипломатија би требала да се обрати Москви, а потом и Пекингу. Наши медији су објавили да Србија ради на стварању војног савеза са Мађарском. Тај савез би могао да буде полуга притиска на Хрватску (због мађарских претензија према Хрватској). Затим, Србија треба да контактира и Букурешт јер евентуално приближавање Србије и Румуније би могао да буде инструмент притиска на Бугарску, а у даљој перспективи би могла да буде оформљена и адекватна брана турском утицају.
Држава која би била најзаинтересованија за војни савез са Србијом је Грчка. Окружена Албанијом и Турском (са којима је често у сукобу, нарочито са овом другом) и Бугарском (којој не верују), Грцима је једини савезник на Балкану Србија. Међу Грцима постоји мишљење да је по безбедност Грчке битно да иста има границу са Србијом или бар да постоји осигурана комуникација према Србији. Са друге стране, нама је потребна комуникација према Грчкој као држави са којом имамо пријатељске односе, али и због приступа Егејском мору. Дакле, док је нама и Грцима битно да постоји комуникација која ће нас повезивати (у идеалном случају да имамо заједничку границу) Бугарима је из претходно поменутих разлога овај сценарио ноћна мора.
У свему овоме проблем је што су Мађарска, Румунија и Грчка (као потенцијални савезници), али и Турска, Албанија, Хрватска, Бугарска и Македонија у НАТО пакту. Питање је колика су нам ограничења у деловању и формирању евентуалних савеза због те чињенице….
На крају, поред онога што би требала да уради наша дипломатија, потребно је да се повуку одређени потези и на унутрашњем плану (пре свега у погледу одбране и безбедности. Могло би се отворити и питање формирања Територијалне одбране), али ситуацију компликује чињеница да је у Србији на сцени друштвена криза због погибије 16 Новосађана на Железничкој станици. Остаје нада да ћемо спремни дочекати изазове који су пред нама…
Александар Маднић за Компас инфо
