Једна од најзнаменитијих личности Београда, Александар Дероко, био је архитекта, уметник, педагог, научник, интелектуалац, чак спортиста и војник и чини се да у чему год да се опробао у животу, имао је успеха.
Рођење и рани живот
Рођен је 1894. у Кнез Михајловој улици у Београду где је матурирао, а потом и уписао Технички факултет.
Од малена се бавио моделарством, а љубав према авионима и ваздухопловству показала се и у Првом светском рату који је прекинуо његове студије па се као добровољац пријавио у војску и постао један од првих српских ратних пилота.
У рату је учествовао као један од 1300 каплара са чином наредника, за шта је касније награђен и Албанском споменицом.
Студије и уметничко окружење
По окончању рата враћа се студијама архитектуре и наставља своје образовање у Риму, Прагу, Брну и Београду где је дипломирао 1926. године.
Стипендија коју је добио од француске владе одвела га је у Париз и пружила прилику да се дружи са највећим именима тог времена – Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизјеом, Растком Петровићем, о чему сведоче писма која су размењивали.
Наставничка каријера
Почетком тридесетих година почео је да предаје на Архитектонском и Филозофском факултету у Београду, где је радио све до пензије 1974. године.
Савремена архитектура, предмет који је предавао, осим студената заинтересовала је и велики број младих, те је амфитеатар био мали да прими све посетиоце његових предавања.
Ратни заробљеник и логорска искуства
Као резервни мајор, заробљен је 1941, али је успео да побегне пре спровођења у Немачку. Са бројним српским интелектуалцима једно време је био заточен у логору на Бањици.
„Убрзо смо стали. Нека гвоздена капија је зашкрипала. Двориште. Рефлектори у очи. Брзо истоваривање. Силазак у сутерен неке беле касарне. Руке увис. Сви џепови преврнути. Агенти пипају по телу, по сваком шаву… Немци се оштро деру… Затим, један за другим, даље кроз мрачан ходник. Испод крака степеница велике гомиле капута и ципела. То је од оних што су јутрос стрељани, објашњава фолксдојчер који нас спроводи, да би нас, ваљда, боље увео у атмосферу“, запис је Александра Дерока из тог периода.
Сведочанство његовог боравка у логору су и цртежи „Београд у сећањима 1941-1944“, „Из страшних година I“ и „Из страшних година II“.
Најзначајнији архитектонски пројекти
Аутор је пројекта Храма светог Саве са којим је заједно са Богданом Несторовићем победио на конкурсу.
У његова архитектонска дела могао би да се поброји и велики број цркава, зграда Филозофског факултета у Београду,
Богословски интернат у Београду (Богословија), Споменик косовским јунацима на Косову пољу, Конак у манастиру Жичи, Храм Преображења Господњег у Новом Сарајеву, Кућа пуковника Елезовића у Београду… Образовање и дар за писање који је поседовао изродили су и велики број писаних дела, углавном из области архитектуре, али и два аутобиографска дела.
Свестрани уметник и спортиста
Дероко је био свестрани уметник и интелектуалац, али и један од првих свестраних спортиста у Србији. О томе сведочи податак да је на пливачком такмичењу у организацији Српског олимпијског клуба освојио златну медаљу у препливавању Саве и у пливању на 1000м низводно слободним стилом.
Његов уметнички опус заокружен је илустрацијом у виду цртежа и његових личних „поштанских карти“ које, за разлику од строгих архитектонских планова показују живу атмосферу.
Лични живот
Александар Дероко био је ожењен Иванком Павловић, образованом и имућном Београђанком, са којом је живео у срећном браку чак 50 година. Иако нису имали деце, њихов однос био је прожет љубављу, пријатељством и поштовањем.
Академска част и каснији живот
1956. године постао је члан Српске академије наука и уметности, а стварао је у неколико архитектонских праваца, највише у српском националном стилу и модерни. Не смемо занематити ни његов сликарски опус јер је Дероко био феноменалан сликар.
„Када човек поживи мало дуже“, говорио је, „може свашта да види, само ако добро отвори очи, а још више, ако га штошта интересује“.
Преминуо је 1988. у 94. години у Београду и остао упамћен као један од наjсвестранијих и наjвећих Београђана.
