„Мит о Сизифу“ је један од најзначајнијих филозофских есеја 20. века, објављен у ратној 1942. години. У овом делу Албер Ками, француски филозоф и књижевник, истражује питање смисла живота у контексту апсурда. Као централну метафору користи мит о Сизифу, фигури из грчке митологије, осуђеној да заувек гура огроман камен уз брдо, само да би га гледао како се враћа назад.
Ками закључује да је Сизиф симбол људске егзистенције – вечитог труда у свету који не пружа одговоре. Упркос бесмислености задатка, Сизиф се приказује као херој, јер се бори са својом судбином и налази слободу у прихватању апсурда.
Апсурд је темељни појам у Камијевој филозофији
Апсурд је темељни појам у Камијевој филозофији. Он се јавља као сукоб између људске тежње да пронађе смисао живота и универзума који остаје равнодушан према тој тежњи. Камијев кључни закључак је да се апсурд не може укинути, већ само прихватити. Људско достојанство лежи управо у суочавању са апсурдом.
Љубав, пријатељство и бунт против бесмисла дају животну вредност
Ками предлаже три могућа одговора на апсурд: самоубиство, филозофску наду (веровање у вишу силу) и прихватање апсурда. Одбацује и самоубиство као капитулацију и филозофску наду као илузију, док прихватање апсурда види као једини аутентичан одговор. У прихватању апсурда, Ками налази слободу, јер човек престаје да тражи објективни смисао и окреће се стварању личног значења.
Сизифова судбина на први поглед изгледа као трагедија, али Ками тврди: „Морамо замислити Сизифа срећним.“ Његова срећа лежи у свесном прихватању сопствене судбине и у томе што преузима одговорност за свој живот, иако је његова борба бескрајна.
Ками поручује да чак и када живот нема универзални смисао, он може бити вредан живљења. Стварање, љубав, пријатељство и бунт против бесмисла дају животу вредност. Човек постаје истински слободан тек када прихвати ограничења света.
Повезаност са романом „Странац“
„Мит о Сизифу“ је теоријска основа за Камијев роман „Странац“. Мерсо, главни јунак „Странца“, представља човекову егзистенцију у апсурдном свету. Његова равнодушност и прихватање смрти као неизбежног дела живота одражавају Камијеве филозофске ставове. Док у „Миту о Сизифу“ Ками истражује апсурд на апстрактан начин, у „Странцу“ он тај апсурд приказује кроз људски лик.
Иако се често повезује са егзистенцијализмом, Ками је одбацивао тај појам. За разлику од Жан-Пола Сартра, он није прихватао идеју да је човек у стању да сам себи дефинише суштину.
Камијева филозофија апсурда није усмерена на стварање значења, већ на прихватање бесмисла и суочавање с њим. Због тога је његова мисао ближа хуманистичком егзистенцијализму, али не и у потпуности егзистенцијалистичка.
Бунт као одговор на апсурд
Иако је био атеиста, Камијева дела често се баве темама блиским хришћанском размишљању: људском патњом, жртвом и смислом живота. Међутим, Ками одбацује веру у Бога као бекство од апсурда.
Његов концепт бунта као одговора на апсурд може се схватити као секуларна паралела хришћанском одрицању од зла. Уместо спасења у Богу, Ками нуди спасење у човечанству и стваралачком чину.
„Мит о Сизифу“ је дубоко филозофско дело које поставља универзална питања о смислу живота. Ками поручује да живот вреди живети упркос апсурду, јер је управо у том суочавању са бесмислом човеково достојанство.
Као Сизиф, човек мора да прихвати своју судбину и пронађе срећу у борби. Камијева филозофија је инспиративна и хуманистичка, подстичући нас да будемо креатори сопственог живота, чак и када свет остаје нем.
