„Будале! Исцрпљују се у грозници да им се име окачи о велико звоно, а не знају како је слатко радити без те бриге!“. Овако је говорио Михаило Петровић Алас о научницима који највише брину о томе да се о њима што пре прочује.
Михаило Петровић Алас је име које је синоним за многа достигнућа из области математике, филозофије, књижевности и науке уопште. Човек је светског гласа и неприкосновена и уникатна личност.
На данашњи дан, 8. јуна 1943. године, преминуо је овај српски математичар и проналазач чији научни рад представља неизбрисиву интелектуалну заоставштину.
Младост
Мика Алас је завршио Прву београдску гимназију 1885. године, након чега је уписао Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду. У време када је он студирао, није постојала специјалност у оквиру студија, па је Петровић завршио Велику школу не као математичар већ као студент општег образовања у природно-математичким наукама.
Септембра 1889. године, наставља студије у Паризу, а након само две године добија диплому за математичке науке на Универзитету у Паризу. Током студија у Паризу, један од предмета који је слушао код професора Кенига био је трогодишњи курс механике који је обухватао како рационалну механику, тако и неколико поглавља техничке механике. Године 1893. добија диплому из физичких наука и почиње рад на докторату математичких наука.
Студент генерације
Михаило Петровић је 21. јуна 1894. године одбранио свој докторску дисертацију на тему диференцијалних једначина. Ментори са којима је радио на докторској дисертацији били су утицајни француски математичари – Шарл Емир Пикар и Шарл Ермит.
Као најбољи студент своје генерације, два пута је присуствовао пријему председника Француске Републике.
Петровић је, 1894. године, постао професор на Филозофском и Техничком факултету, а касније је предавао само на Природно-математичком одсеку. Извео је 45 генерација математичара и одржао око 16 различитих курсева. Сматрао је да је писање уџбеника веома осетљив и важан рад и да га треба реализовати у потпуној научној и наставној зрелости, стога их није писао за своје курсеве.
Са 27 година, постаје члан Друштва француских математичара у Паризу и исте 1895. године полаже испит за рибарског мајстора. Након четири године, 1899. постаје редовни члан Српске академије наука, а 1906. члан Друштва француских физичара.
Више интересовања
Предмети његових интересовања, између осталог, били су и хемијски и кинематички рачунари, хидрауличне рачунске машине, теорија система, теорија релативности, криптографија, аутоматски мењач, календар, филозофија, књижевност, рибарство…
Писао је научна и филозофска дела, уџбенике, путописе, о рибарству као и књижевна дела. Нека од њих су:
- „Елементи математичке феноменологије“ – једна од најобимнијих књига српске науке
- „Интеграција диференцијалних једначина помоћу редова“ – уџбеник
- „Ђердапски риболов у прошлости и садашњости“ – о риболову
- „Кроз поларну област“ – књижевно-етнографско дело
- „Време у алегоријама, метафорама и афоризмима“ – филозофско дело
- „Једна заједничка црта науке и поезије“ – књижевно-филозофско дело
Страст према риболову
Надимак „Алас“ добио је због своје страсти према риболову. Заправо, реч алас означава рибара на реци. На међународном такмичењу у Торину је 1911. године добио златну медаљу за изложене експонате из рибарства, као и многе друге награде и одликовања везане за риболов током свог живота. Рекордан улов остварио је 1912. године, када је уловио сома од 120 килограма.
Поред риболова и науке, још једна његова велика страст била је виолина коју је самостално научио да свира.
Михаило Петровић Алас, изузетан научник, академик и интелектуалац, је свој рад оплеменио са небројано много достигнућа, одликовања и дела. Његов целокупан рад, живот и допринос интелектуалној баштини јесу непресушан извор научне „реке“ која је потекла захваљујући Аласовој радозналости, поенкареовској интуицији и потреби за стваралачким чином.
Најбоље га описују речи Јована Цвијића, једног од његових школских другова:
„У нас има реч слутити – човек слути, осећа појаве, догађаје и процесе. То је врло често случај с научним проблемима. Нема се још никако прецизно и дубоко проматрање, које би навело на идеју, али се осећа, кашто врло осећа, да се у извесном правцу има нешто да нађе. Ово слућивање идеје ретко превари. За њим треба поћи. Можда је то стање инкубације дубоких проматрања и идеја.“ – Јован Цвијић
